Дан: 28. септембар 2014.

Niko da svrati u moj život,

niko da ulepša mi dane,

niko za poklon srce da ostavi,

niko, …zavoj za rane.

 

Ja čekam dalje, nadu ne gubim

pa već će doći neko,

seti se mene, pa barem svrati,

da ne bi uzalud ček’o.

 

Moje čekanje, dugo će biti

ja znam da nije lako,

al gosta pravog u svom životu

ček’o bi rado svako.

 

I dođe dan kad kroz špiunku srca,

ugledah gosta pravog,

s’ četkicom u ruci, sjajem u oku,

u boje umazanog.

 

Sad ta mi dama u mojoj glavi,

sve moje koncepte ruši,

veselo šara bojom i četkom,

po telu i mojoj duši.

 

Neka nek šara, nije mi teško

dugo sam tog gosta ček’o,

boje se slažu a ja uživam,

živeti tako je lepo.

I NISAM UZALUD ČEK’O.

 

Milovan Petrović

–

Odavno si napustio stvarnost,

živiš život kao iluziju,

čim ti teško u životu bude,

ti u mašti praviš ekskurziju.

 

Sve probleme ti preskočiš lako,

ne želiš ih iskreno rešiti,

na taj način živeo bi svako,

al’ oni će uvek tvoji biti.

 

Mašta ti je k’o ostrvo neko

gde pobegneš, živiš kao car,

maštaš, ležiš i ništa ne radiš,

kad bi stvarnost bila takva bar.

 

Sve teškoće drugi će rešiti,

kad iz mašte u stvarnost se vrneš,

e da tako u stvarnosti nije,

kad to vidiš sav ćeš da pretrneš.

 

Ti ćeš opet u maštu pobeći,

pa ćeš tako gledati sa strane,

da ti drugi sve probleme reši,

dok ti imaš vreme za maštanje.

 

Sad u mašti stalno živiš,

tu pomoći više nema,

kad bi znala samo stvarnost,

da davno je napuštena.

 

Milovan Petrović

–