Дан: 9. септембар 2014.

Pišem pismo svojoj staroj majci,

starom ocu, a i vama svima,

šta ja radim ovde u tuđini,

i šta imam u svojim mislima.

 

Oko mene ljudi nepoznati,

raznih boja i raznih kultura,

utonulih u svojim mislima,

svak u sebi svoju brigu gura.

 

Dani tmurni, bledi, istovetni,

izlizani od rada i muke,

mnogi bi se vratili svojima,

al ne mogu zbog stida i bruke.

 

Novca ima, zaradi se nešto,

primiš platu, poplaćaš račune,

a ostalo sve ti uzmu vešto,

da ti možda u džepu ne trune.

 

Prijatelja skoro da i nemaš,

prijateljstva kao da se plaše,

čim umorni svojoj kući dođu,

sa dva ključa vrata zaključaše.

 

Ja se ovde baš i ne snalazim,

radim, pišem, kradem Bogu dane,

pokušavam pronaći se negde,

i po muci svojoj vešto gazim.

 

Pisao bih još mnogo i dugo,

ali eto isteklo mi vreme,

svakog dana ista priča ovde,

kad se čuju fabričke sirene.

 

Milovan Petrović

–