Vas nije donela roda
spustila na naš dom,
vas je poslao Bog,
na radost srcu mom.
Rasle ste u domu našem,
k’o dve malene ptice,
a danas kad vas gledam,
dve prave lepotice.
Sudbina odredi tako
da od vas odem daleko,
o mojoj brizi za vama,
već će vam pričati neko.
Sad kad sam tako daleko,
često bih pustio krik,
koliko zaista želim,
da vidim vaš dragi lik.
A kad me više ne bude bilo,
kad me prekrije tama,
moja će duša gore na nebu,
opet brinuti o vama.
Za vama moja briga
ni gore neće biti manja,
uvek ću misliti na vas,
Suzana i Tanja.
Milovan Petrović
Pesmu posvećujem mojim ćerkama
Suzani i Tatjani
–