Добродошли!
U plavo bojim sve izvore tuge I noktima grebem sav cemer i stud U glavi zapretenoj od bola sasvim Obnevideh i dalje ne vidim kud Gde da idem? Sapletena sasvim Od nemoci puke, sto tera me da molim I preklinjem te neme trenutke Posute trnjem, i nemi zvuk. U pregrsti perlica u rukama sto drzim … Настави са читањем “plava boja tuge – Kristina Simic”
U plavo bojim sve izvore tuge
I noktima grebem sav cemer i stud
U glavi zapretenoj od bola sasvim
Obnevideh i dalje ne vidim kud
Gde da idem? Sapletena sasvim
Od nemoci puke, sto tera me da molim
I preklinjem te neme trenutke
Posute trnjem, i nemi zvuk.
U pregrsti perlica u rukama sto drzim
Prelivene svetloscu, sarenilo svud,
Masku tuge skida sa lica i
Pretvara u osmeh, spontan i dug.
K’o poslednji prosjak ulicama lutam, spreman da u svakom trenu, dok drugi prosjaci za novac mole, molim za ljubav njenu. Ona se lagano ulicom kreće, sigurna, ide ka meni, telo mi gori, šta da joj kažem, u duši čudan nemir, ova je žena sigurno znam, za mene čitav svemir. Klekoh na pločnik, ona se trže; … Настави са читањем “PROSJAK LJUBAVI – Milovan petrović”
K’o poslednji prosjak ulicama lutam,
spreman da u svakom trenu,
dok drugi prosjaci za novac mole,
molim za ljubav njenu.
Ona se lagano ulicom kreće,
sigurna, ide ka meni,
telo mi gori, šta da joj kažem,
u duši čudan nemir,
ova je žena sigurno znam,
za mene čitav svemir.
Klekoh na pločnik, ona se trže;
“Volim te” Tad joj rekoh.
Pogleda gore u njeno lice;
(Možda bi htela više?)
“Prosjak sam molim za tvoju ljubav,
srce za tebe diše”.
Ona me samo gordo odmeri,
od gore očima svojim,
okrenu leđa, nastavi dalje,
dok ja joj korake brojim.
Sad tužno druge prosjake gledam,
zar oni nemaju nade,
svaki im prolaznik iz svoga dzepa,
ponešto vredno dade.
Ja osta tu na pločniku kletom,
sa tugom da se borim,
al znam da i posle svega,
opet ću da je volim.
Milovan petrović
–