Дан: 1. септембар 2014.

РАЗБАЦАНЕ УСПОМЕНЕ – Mиладиновић Сандра

РАЗБАЦАНЕ УСПОМЕНЕ Разбацане успомене некада оловних сећања превише брзих излива и прераних изјава љубави, брава добро закључаних, а сада врата широм отворених, па их промаја доноси, и у пркос ветру односи, до сваке одаје мога тела, јасно помирених са стварношћу, и тако гозбују по дамарима, извирују ми из зеница, баш као зрела лубеница, отворена,пожељна и … Настави са читањем “РАЗБАЦАНЕ УСПОМЕНЕ – Mиладиновић Сандра”

1451334974pizapw1407098417

РАЗБАЦАНЕ УСПОМЕНЕ

Разбацане успомене
некада оловних сећања
превише брзих излива
и прераних изјава љубави,
брава добро закључаних,
а сада врата широм отворених,
па их промаја доноси,
и у пркос ветру односи,
до сваке одаје мога тела,
јасно помирених са стварношћу,
и тако гозбују по дамарима,
извирују ми из зеница,
баш као зрела лубеница,
отворена,пожељна и црвена
пуна слатког сока живота…
до јуче залеђеног
и скривених лепота

Све и када бих другачије хтела,
не бих ни могла нити смела,
да се одупрем себи самој,
јунакињи у помами ватре – главној…

Вуку ме набујале непознате реке,
јаких струја и топлих руку,
са снажним разлозима…
У галопу ждребице на путу,
у мени лавица спавала је,
па се полако буди неустрашива,
и уствари непоражена…
И тако…
Све и када би пришао,
са давно изреченим лепим лажима
и крилима лептира, а очима ланета….
Не, не бих ни приметила,
камичак који се ковитла испред ногу….
А, не тако давно мислила сам
да све ово сигурно не могу!
РАЈ , ДА – ТО ЈЕ ПУТ ЗА РАЈ….
(с) Миладиновић Сандра

TUŽNI GOLUBOVI – Milovan Petrović

Leteo je golub jedan, visoko, visoko, pa ugleda golubicu, njeno plavo oko. Golubica gnezdo svija i pomoć joj treba, pa se golub spusti dole, pravo s plavog neba. Donese joj svoje pero, pa u gnezdo stavi, golubica zaguguta; “Anđeo si pravi”. Sad zajedno golubovi, brže gnezdo sviše, gugutaše, poljubiše, pa se odmoriše. Iz tog malog, … Настави са читањем “TUŽNI GOLUBOVI – Milovan Petrović”

Leteo je golub jedan,

visoko, visoko,

pa ugleda golubicu,

njeno plavo oko.

Golubica gnezdo svija

i pomoć joj treba,

pa se golub spusti dole,

pravo s plavog neba.

Donese joj svoje pero,

pa u gnezdo stavi,

golubica zaguguta;

“Anđeo si pravi”.

Sad zajedno golubovi,

brže gnezdo sviše,

gugutaše, poljubiše,

pa se odmoriše.

Iz tog malog, lepog doma,

pod rogom u štali,

uskoro se izlegoše,

golubčići mali.

Hranili ih roditelji,

učili da lete;

“Vratiće se jednog dana

kada nas se sete”.

I zaista odleteše,

golubčići mali,

ostaviše roditelje,

na gredi u štali.

Čekali ih roditelji,

ko svak svoje dete,

ali mladi golubovi,

nikad da dolete.

Jednog dana,

dva jastreba,

videše s visina,

dva mladunca,

pa rešiše,

sladiti se njima.

Razleti se perje svuda,

nasta večna tama,

zadnje reči kad kriknuše;

“Joj tata i mama!”

Čekaju ih roditelji,

na gredi u štali,

zlu sudbinu svoje dece,

još nisu saznali.

Kad vidite dva goluba,

kako tužni sede,

to čekaju svoju decu,

kući da dolete.

 

Milovan Petrović

–