Добродошли!
1. заљуљана у капи колевка светлости гле, у глуво доба очнога вида вододелницом каса тмине срцоломац 2. слепим ливадама обли хоризонта покушај заденут 3. прогори платно двојином усахле бродарице звоним пребирајући дланове да згрејем дашчицама привежем у ветрове нарамке
1.
заљуљана у капи
колевка светлости
гле,
у глуво доба
очнога вида
вододелницом каса
тмине срцоломац
2.
слепим
ливадама обли
хоризонта покушај
заденут
3.
прогори платно двојином
усахле бродарице звоним
пребирајући
дланове да згрејем
дашчицама привежем
у ветрове нарамке
ШТА ЈЕ СРЕЋА? За мене је срећа случајни сусрет ил’ роса са листа када ми падне за врат смех из далека што се чује или онај трен јутра када зазвони сат… За мене је срећа киша у сред лета, на мој длан пчела када слети, или када песма оде у етар а, не знаш да … Настави са читањем “ШТА ЈЕ СРЕЋА? – Mиладиновић Сандра”
ШТА ЈЕ СРЕЋА?
За мене је срећа случајни сусрет
ил’ роса са листа када ми падне за врат
смех из далека што се чује
или онај трен јутра када зазвони сат…
За мене је срећа киша у сред лета,
на мој длан пчела када слети,
или када песма оде у етар
а, не знаш да је посвећена баш теби…
За мене је срећа плес на тргу,
када слушам дах земље небом прекривена,
или када се растанемо на старом мосту,
а знам ту ћу сутра бити загрљена!
(с) Миладиновић Сандра
ПРОЛЕЋНА ЈУТРА Осети ме песмо мога даха, намигни ми ти пролећни ветру, насмеј ми се макар из ината, залелујај своју пируету… Ову сузу из ока што пада, ти обриши као лањски снег, а ту маглу што ми поглед мути, нек однесе развигорац снен… Јутрос сам се опекла о жељу, босонога да прошетам сама, у мени … Настави са читањем “ПРОЛЕЋНА ЈУТРА – Mиладиновић Сандра”
ПРОЛЕЋНА ЈУТРА
Осети ме песмо мога даха,
намигни ми ти пролећни ветру,
насмеј ми се макар из ината,
залелујај своју пируету…
Ову сузу из ока што пада,
ти обриши као лањски снег,
а ту маглу што ми поглед мути,
нек однесе развигорац снен…
Јутрос сам се опекла о жељу,
босонога да прошетам сама,
у мени су реке пожуриле,
стреме ушћу сад низ поља равна….
А тајне се мигоље и вире,
одбацују ланце и катанце,
и усне ми неме уздрхташе,
ко’ да журе негде хитрим вранцем….
Знам брзина неда покајање,
поткраду се многе болне ране,
зато жељу повијам ко’ чедо,
јер пролеће тек ће да нам гране….
© Mиладиновић Сандра
Удружење песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу за Светски дан поезије Вам поклања Часопис за поезију – ПоезијаСРБ. У часопису је и песма Теодоре Тоде Матић-Медић ВЕНЧАЊЕ МОЈИХ СЛОВА који можете прочитати у наставку… Прва промоција часописа заказана је за 28.03.2014. године у Белој сали КЦК у Крушевцу у 19:00. Часопис можете беслатно … Настави са читањем “Teodora Toda Matić-Medić&PoezijaSRB – Poklon za Svetski dan poezije”
ВЕНЧАЊЕ МОЈИХ СЛОВА
Не знам да ли сам још увек жива,
Или сам у праху песме расуте?
Тихо дишем и сањам венчање мојих слова…
Стадоше пред олтар обучени у рухо симбола
Под шифром вечност!
О, каква радост преплави моју душу.
Уз топли загрљај песама и соната
Осећам да кружим Глобусом света…
Полако устајем из кревета,
Расањујем несаницу,
И сакупљам све омиљене песнике
Да заједно поделимо радост
Венчања мојих слова.
© Теодора Тода Матић-Медић,
Сиднеј – Аустралија
И Д Е А Л И Нема ни Сунца ни таме, Густа је магла пала А мене мисли маме У царство идеала. Идеали, моји идеали! Најлепше песме о њој. Због ње су многи пали, Ево и ја идем у бој. Ако погинем тамо, Не стишајте песме пој, Ставите каранфил само Крај узглавља на гроб мој. … Настави са читањем “ИДЕАЛИ”
И Д Е А Л И
Нема ни Сунца ни таме,
Густа је магла пала
А мене мисли маме
У царство идеала.
Идеали, моји идеали!
Најлепше песме о њој.
Због ње су многи пали,
Ево и ја идем у бој.
Ако погинем тамо,
Не стишајте песме пој,
Ставите каранфил само
Крај узглавља на гроб мој.
На спомен плочи нек` пише
Песма, волео сам стих:
„Био је и нема га више
А живео је попут свих.
Издржао часно у боју
И живети је био рад,
Љубио је земљу своју
И умро поштен и млад“.
Аутор: Миломир Обрадовић
Деч, Палих бораца 74
Kad noćna tama proguta dan, Kad je sve mirno, spokojno, tiše, Kad je sve suvo, a nebo vedro, Iz jednog oka tada liju kiše. Dok slavuj peva noćnu sonatu, A prolećno cveće cveta i miriše, Iz grudi se jednih bolan uzdah ote; Ko li to noćas tako teško diše? Nije lako toj bolnoj … Настави са читањем “Nemir u noći – Nenad Đekić”
Kad noćna tama proguta dan,
Kad je sve mirno, spokojno, tiše,
Kad je sve suvo, a nebo vedro,
Iz jednog oka tada liju kiše.
Dok slavuj peva noćnu sonatu,
A prolećno cveće cveta i miriše,
Iz grudi se jednih bolan uzdah ote;
Ko li to noćas tako teško diše?
Nije lako toj bolnoj duši,
U sebi misli dok grli ga tama,
Gde je ona,kome ruke pruža,
Da li je s’nekim ili je još uvek sama.
Valjda će spokoj jednom da dođe,
kad zraci jutra odnesu nemir,
ili kad hladan u zemlju legne,
a duša prazna se vine u svemir.
ОНА ЈЕ НЕПОБЕЂЕНА…. Мирис њен од рођења памтим, ветрови јој узалуд кидали латице, изнова све гушћа је лепша цветала, звезде са неба њој су другарице…. Трње јој је тврђава што спремно брани убоге и тужне, на смрт преплашене, али ипак реке венама им теку ломе зло и уздижу се у непобеђене…. © Миладиновић Сандра
ОНА ЈЕ НЕПОБЕЂЕНА….
Мирис њен од рођења памтим,
ветрови јој узалуд кидали латице,
изнова све гушћа је лепша цветала,
звезде са неба њој су другарице….
Трње јој је тврђава што спремно брани
убоге и тужне, на смрт преплашене,
али ипак реке венама им теку
ломе зло и уздижу се у непобеђене….
© Миладиновић Сандра
Ulica Nika Miljanića, zgrade Vračara, Davno tu Optika bješe, možda prije trideset ljeta, Ostade samo ime da se vuče kao sjeta… Na trotoaru ispred i stepeništu, vječito postava stara… Počeli su tu da stoje sa petnaest i manje, a već im je prošla pedeseta, Šest ljudi ispred Optike stoji… Dal svoje dane il dane grada … Настави са читањем “ŠEST LJUDI ISPRED OPTIKE STOJI”
Ulica Nika Miljanića, zgrade Vračara,
Davno tu Optika bješe, možda prije trideset ljeta,
Ostade samo ime da se vuče kao sjeta…
Na trotoaru ispred i stepeništu, vječito postava stara…
Počeli su tu da stoje sa petnaest i manje, a već im je prošla pedeseta,
Šest ljudi ispred Optike stoji…
Dal svoje dane il dane grada broji,
Za kibicovanje pogodno mjesto, djelić prometnog trotoara,
Generacije gradskih djevojaka prođoše, mnoge simpatije bjehu i odoše…
Nerazdvojna osta družina stara,
Svakodnevno sa bocom piva, il ruku u rukavima,
Po svim godišnjim dobima , žegama i vjetrinama, vječito pričajući…sa istim žarom…
O svemu budućem, sadašnjem i starom,
Šest ljudi ispred Optike stoji…
Svoje dane il dane grada broji,
Vremena se izmijeniše mnoga, što poznavahu il ne poznavahu boga…
Velike politike i državne zajednice mnoge,
A njih ne zabolješe noge…
Grad se olinjao, počeo da propada… a i oni da sijede,
Ništa ih pomjeriti ne može, ni blagostanja, a čini se, ni bijede…
Šest ljudi ispred Optike stoji…
Sive dane il rane grada broji,
Ispričali su u stajanju, zbilje, pa nadanja i snove,
Prebirajući sjećanja i kujući planove…
Nove,
Na papiru, bili bi to romani …
Još uvjek skupa a sve više sami,
Idu dani…
Šest ljudi stojički ispred Optike stoji,
Čini se, ničeg se, pa ni prolaznosti, ne boji.
Pricali su, pricali i dugo i cesto i vracali se uvijek s kraja na pocetak bez kraja, uvijek na isto mjesto. Pricali su ocima, usnama prstima a i onim dugim najduzim udaljenim cutnjama. Pricaju i sad, u nepricanju svom i svako na svojoj strani sluti ono drugo o cemu cuti. Negdje se cuje poznate pjesme … Настави са читањем “Ljubav ne boli – Nevenka Alispahic”
Pricali su,
pricali i dugo i cesto
i vracali se uvijek s kraja
na pocetak bez kraja,
uvijek na isto mjesto.
Pricali su ocima,
usnama
prstima
a i onim dugim
najduzim
udaljenim cutnjama.
Pricaju i sad,
u nepricanju svom
i svako na svojoj strani sluti
ono drugo o cemu cuti.
Negdje se cuje
poznate pjesme zvuk
i nocne tisine huk
prozeto njegovim
“volim te”
kao eho odgovara njeno
“bolis me”.
Mijesa se i bori
nijemi nocni cas
dva glasa
se susrecu
i medjusobno nadmecu
duse se bore
nemocne da prebole.
I cuje ona sasvim jasno
njegovo cutanje glasno
ni jedno ni drugo
nema tu moc
da zadrzi srce ludo
da ne luta kroz noc.
U lutanjima svojim
na istoj se Zvijezdi srecu
i tu pricaju do jutra
obecavajuci jedno drugom
da nece doci sutra.
Noc ceznjom treperi
zrak ispunjava
necujan sapat
jednog upornog
“…volim te…”
i jednog tvrdoglavog
“…bolis me…
a ljubav ne boli,
ne, ne boli kada se voli…”
Gubi se sapat
u znanim daljinama
gusto tkanje noci
postaje prozeto
neznanim blizanama
s jedne Zvijezde
zrno je praha palo
i na horizontu
ispisalo;
“Ljubav ne boli,
Ljubalju se lijeci
Ljubav je melem
s puno zagrljaja
i malo rijeci,
Ljubavlju se osmjeh pise
i svaka suza brise.”
Ako staviš na kantar vremena zrno…samo zrno sjećanja, kazaljke sata zastaju na tasu sjećanja gram dadaju. I uvijek će kantar vremena da ukrade gram od sjećanja na tasu Sudbine, samo, Ljubav nepobitno dobija.
Ako staviš na kantar vremena
zrno…samo zrno sjećanja,
kazaljke sata zastaju
na tasu sjećanja gram dadaju.
I uvijek će kantar vremena
da ukrade gram od sjećanja
na tasu Sudbine, samo,
Ljubav nepobitno dobija.
