Добродошли!
1. заљуљана у капи колевка светлости гле, у глуво доба очнога вида вододелницом каса тмине срцоломац 2. слепим ливадама обли хоризонта покушај заденут 3. прогори платно двојином усахле бродарице звоним пребирајући дланове да згрејем дашчицама привежем у ветрове нарамке
1.
заљуљана у капи
колевка светлости
гле,
у глуво доба
очнога вида
вододелницом каса
тмине срцоломац
2.
слепим
ливадама обли
хоризонта покушај
заденут
3.
прогори платно двојином
усахле бродарице звоним
пребирајући
дланове да згрејем
дашчицама привежем
у ветрове нарамке
ШТА ЈЕ СРЕЋА? За мене је срећа случајни сусрет ил’ роса са листа када ми падне за врат смех из далека што се чује или онај трен јутра када зазвони сат… За мене је срећа киша у сред лета, на мој длан пчела када слети, или када песма оде у етар а, не знаш да … Настави са читањем “ШТА ЈЕ СРЕЋА? – Mиладиновић Сандра”
ШТА ЈЕ СРЕЋА?
За мене је срећа случајни сусрет
ил’ роса са листа када ми падне за врат
смех из далека што се чује
или онај трен јутра када зазвони сат…
За мене је срећа киша у сред лета,
на мој длан пчела када слети,
или када песма оде у етар
а, не знаш да је посвећена баш теби…
За мене је срећа плес на тргу,
када слушам дах земље небом прекривена,
или када се растанемо на старом мосту,
а знам ту ћу сутра бити загрљена!
(с) Миладиновић Сандра
ПРОЛЕЋНА ЈУТРА Осети ме песмо мога даха, намигни ми ти пролећни ветру, насмеј ми се макар из ината, залелујај своју пируету… Ову сузу из ока што пада, ти обриши као лањски снег, а ту маглу што ми поглед мути, нек однесе развигорац снен… Јутрос сам се опекла о жељу, босонога да прошетам сама, у мени … Настави са читањем “ПРОЛЕЋНА ЈУТРА – Mиладиновић Сандра”
ПРОЛЕЋНА ЈУТРА
Осети ме песмо мога даха,
намигни ми ти пролећни ветру,
насмеј ми се макар из ината,
залелујај своју пируету…
Ову сузу из ока што пада,
ти обриши као лањски снег,
а ту маглу што ми поглед мути,
нек однесе развигорац снен…
Јутрос сам се опекла о жељу,
босонога да прошетам сама,
у мени су реке пожуриле,
стреме ушћу сад низ поља равна….
А тајне се мигоље и вире,
одбацују ланце и катанце,
и усне ми неме уздрхташе,
ко’ да журе негде хитрим вранцем….
Знам брзина неда покајање,
поткраду се многе болне ране,
зато жељу повијам ко’ чедо,
јер пролеће тек ће да нам гране….
© Mиладиновић Сандра