Добродошли!
ОНА ЈЕ НЕПОБЕЂЕНА…. Мирис њен од рођења памтим, ветрови јој узалуд кидали латице, изнова све гушћа је лепша цветала, звезде са неба њој су другарице…. Трње јој је тврђава што спремно брани убоге и тужне, на смрт преплашене, али ипак реке венама им теку ломе зло и уздижу се у непобеђене…. © Миладиновић Сандра
ОНА ЈЕ НЕПОБЕЂЕНА….
Мирис њен од рођења памтим,
ветрови јој узалуд кидали латице,
изнова све гушћа је лепша цветала,
звезде са неба њој су другарице….
Трње јој је тврђава што спремно брани
убоге и тужне, на смрт преплашене,
али ипак реке венама им теку
ломе зло и уздижу се у непобеђене….
© Миладиновић Сандра
Ulica Nika Miljanića, zgrade Vračara, Davno tu Optika bješe, možda prije trideset ljeta, Ostade samo ime da se vuče kao sjeta… Na trotoaru ispred i stepeništu, vječito postava stara… Počeli su tu da stoje sa petnaest i manje, a već im je prošla pedeseta, Šest ljudi ispred Optike stoji… Dal svoje dane il dane grada … Настави са читањем “ŠEST LJUDI ISPRED OPTIKE STOJI”
Ulica Nika Miljanića, zgrade Vračara,
Davno tu Optika bješe, možda prije trideset ljeta,
Ostade samo ime da se vuče kao sjeta…
Na trotoaru ispred i stepeništu, vječito postava stara…
Počeli su tu da stoje sa petnaest i manje, a već im je prošla pedeseta,
Šest ljudi ispred Optike stoji…
Dal svoje dane il dane grada broji,
Za kibicovanje pogodno mjesto, djelić prometnog trotoara,
Generacije gradskih djevojaka prođoše, mnoge simpatije bjehu i odoše…
Nerazdvojna osta družina stara,
Svakodnevno sa bocom piva, il ruku u rukavima,
Po svim godišnjim dobima , žegama i vjetrinama, vječito pričajući…sa istim žarom…
O svemu budućem, sadašnjem i starom,
Šest ljudi ispred Optike stoji…
Svoje dane il dane grada broji,
Vremena se izmijeniše mnoga, što poznavahu il ne poznavahu boga…
Velike politike i državne zajednice mnoge,
A njih ne zabolješe noge…
Grad se olinjao, počeo da propada… a i oni da sijede,
Ništa ih pomjeriti ne može, ni blagostanja, a čini se, ni bijede…
Šest ljudi ispred Optike stoji…
Sive dane il rane grada broji,
Ispričali su u stajanju, zbilje, pa nadanja i snove,
Prebirajući sjećanja i kujući planove…
Nove,
Na papiru, bili bi to romani …
Još uvjek skupa a sve više sami,
Idu dani…
Šest ljudi stojički ispred Optike stoji,
Čini se, ničeg se, pa ni prolaznosti, ne boji.
Pricali su, pricali i dugo i cesto i vracali se uvijek s kraja na pocetak bez kraja, uvijek na isto mjesto. Pricali su ocima, usnama prstima a i onim dugim najduzim udaljenim cutnjama. Pricaju i sad, u nepricanju svom i svako na svojoj strani sluti ono drugo o cemu cuti. Negdje se cuje poznate pjesme … Настави са читањем “Ljubav ne boli – Nevenka Alispahic”
Pricali su,
pricali i dugo i cesto
i vracali se uvijek s kraja
na pocetak bez kraja,
uvijek na isto mjesto.
Pricali su ocima,
usnama
prstima
a i onim dugim
najduzim
udaljenim cutnjama.
Pricaju i sad,
u nepricanju svom
i svako na svojoj strani sluti
ono drugo o cemu cuti.
Negdje se cuje
poznate pjesme zvuk
i nocne tisine huk
prozeto njegovim
“volim te”
kao eho odgovara njeno
“bolis me”.
Mijesa se i bori
nijemi nocni cas
dva glasa
se susrecu
i medjusobno nadmecu
duse se bore
nemocne da prebole.
I cuje ona sasvim jasno
njegovo cutanje glasno
ni jedno ni drugo
nema tu moc
da zadrzi srce ludo
da ne luta kroz noc.
U lutanjima svojim
na istoj se Zvijezdi srecu
i tu pricaju do jutra
obecavajuci jedno drugom
da nece doci sutra.
Noc ceznjom treperi
zrak ispunjava
necujan sapat
jednog upornog
“…volim te…”
i jednog tvrdoglavog
“…bolis me…
a ljubav ne boli,
ne, ne boli kada se voli…”
Gubi se sapat
u znanim daljinama
gusto tkanje noci
postaje prozeto
neznanim blizanama
s jedne Zvijezde
zrno je praha palo
i na horizontu
ispisalo;
“Ljubav ne boli,
Ljubalju se lijeci
Ljubav je melem
s puno zagrljaja
i malo rijeci,
Ljubavlju se osmjeh pise
i svaka suza brise.”