Mislio je nešto,
mislio da misli,
misli su mu punile
šupljine,
praznine
godine.
Nikad nije pričao o tome.
A i šta bi?
Misli su mu tekle,
obijale kamenje,
vraćala se u
dubine
i,i,i
ako bi mu ma šta izašlo iz grla,
palo bi u vrtlog
ili bi ga talas
pljusnuo u pogled.
Roman koji pišem,
ne znam više gde je!
Tako je uzbudljiv,
tako fantastičan
da je samog sebe
listao,
pa
pobegô.
Kada svane
neću se ni buditi.
Šta ako roman dođe
i
reši da mi otkrije
kako sam ja,
a ne on,
tema?
O!
Vraćam se čitkim pesmama o smrti,
Broti.