Месец: април 2014.

СТИХ ЛУТАЛИЦАМА….. Миладиновић Сандра

СТИХ ЛУТАЛИЦАМА….. Окани ме се, не лудуј слепче код очију, примораваш ме да будем груба… Схваташ ли твоју илузију да је доброта глупост…. То свачије уши не пију…!!! Окани ме се, Сунце ми заклањаш, ти на човека и не личиш… Увек ћеш баш као пијан из крчме, попут псета што лута да скичиш, и да … Настави са читањем “СТИХ ЛУТАЛИЦАМА….. Миладиновић Сандра”

10313584_10152119714908528_821979771548555673_n

СТИХ ЛУТАЛИЦАМА…..

Окани ме се,
не лудуј слепче код очију,
примораваш ме да будем груба…
Схваташ ли твоју илузију
да је доброта глупост….
То свачије уши не пију…!!!

Окани ме се,
Сунце ми заклањаш,
ти на човека и не личиш…
Увек ћеш баш као пијан из крчме,
попут псета што лута да скичиш,
и да се дичиш нечим, а ничим…

Окани ме се,
муко без поуке,
реко без корита,
песмо без рефрена….
Машто без снова,
окани ме се….
За мене ти си биљка што вене…
без корена!
ЛУТАЛИЦА И СЕНА
ШТО СЕ ГУБИ…
ОКАНИ МЕ СЕ….

© Миладиновић Сандра

НЕБЕСКЕ ОЧИ – Mиладиновић Сандра

НЕБЕСКЕ ОЧИ Небаса имају капије бесконачне, и очи увек отворене, руке као родне гране шљивака, а лице продуховљене жене…. Гледам и чујем клик слободе, и уздах чежње усана жедних, на светој ваги никада није, онолико колико треба верних… А на балкону тиха дама, пролази зима, пролеће, лето, јесен се игра са прапорцима, небеске хаљине шири … Настави са читањем “НЕБЕСКЕ ОЧИ – Mиладиновић Сандра”

10313584_10152119714908528_821979771548555673_n

НЕБЕСКЕ ОЧИ

Небаса имају капије бесконачне,
и очи увек отворене,
руке као родне гране шљивака,
а лице продуховљене жене….

Гледам и чујем клик слободе,
и уздах чежње усана жедних,
на светој ваги никада није,
онолико колико треба верних…

А на балкону тиха дама,
пролази зима, пролеће, лето,
јесен се игра са прапорцима,
небеске хаљине шири сетно….

На врховима прстију скаче,
од звезде до звезде као жар птица,
окреће се у ритму среће,
а осмех ни тада не скида са лица….

Небеса имају капије моћне,
страсти све ломе над леденицама,
топе и праве купове воћне,
зрневља за погаче у воденицама!

© Mиладиновић Сандра

obojiću proleće – Kristina Simić

Obojiću nadom ovo proleće Obojiću srećom tvoje ime, Da zaspim u naručju tvome mekom i Usnim te u mirisnom cvatu lipe! Obojiću srećom svaki tvoj dan, U grozdu mednom tvog vinograda, Kad po travi hodamo bosi, Obojiću ti proleća ovoga grada! Nosićeš me u svom kutu vedrine Dok u oku pluta čas putene žestine I … Настави са читањем “obojiću proleće – Kristina Simić”

Obojiću nadom ovo proleće
Obojiću srećom tvoje ime,
Da zaspim u naručju tvome mekom i
Usnim te u mirisnom cvatu lipe!

Obojiću srećom svaki tvoj dan,
U grozdu mednom tvog vinograda,
Kad po travi hodamo bosi,
Obojiću ti proleća ovoga grada!

Nosićeš me u svom kutu vedrine
Dok u oku pluta čas putene žestine
I mahnito streme ptice svom čestaru
Ti u sebi šapćeš nežno moje ime.

NOCAS ~ milka vukic vujnovic

NOCAS / nada/ . Oprosti sto opet te budi, Opet pore tela svoga sladi. Nije to samo tren u noci, Kad srce ti iskace iz grudi Iz ogledala gledaju te njene oci. . Tvoje bice ne moze da je zaboravi Kada zivi u svakoj tvojoj pori, Kad u vijugama mozga tvoga boravi Kad u snu … Настави са читањем “NOCAS ~ milka vukic vujnovic”

NOCAS

/ nada/

.

Oprosti sto opet te budi,

Opet pore tela svoga sladi.

Nije to samo tren u noci,

Kad srce ti iskace iz grudi

Iz ogledala gledaju te njene oci.

.

Tvoje bice ne moze da je zaboravi

Kada zivi u svakoj tvojoj pori,

Kad u vijugama mozga tvoga boravi

Kad u snu citas knjigu srca toga,

Kad te seta nebeskim stepenicama.

.

Ne, ne diraj joj kosu, zaspala je,

Ili to cini nezno, nebeski milo,

i njena dusa tebi se daje

Nocas joj ljubav itiskujes,

Da se zbude ono sto nije bilo.

NEBESKI ANDJEO ~ milka vukic vujnovic

NEBESKI  ANDJEO / nada/ . Luko utocista jos ne vidjena, Ona je zakljucana, paucinom opletena, Crnom noci uvezana, dronjcima davljana, Na mostu izgubljena, U dusi joj dise, zenici hoda, Postala je rob svoga bola. . Nocas je zov Nebeskog andjela probudi, Ko list jesenji iz vrtloga tame izbavi.

NEBESKI  ANDJEO

/ nada/

.

Luko utocista jos ne vidjena,

Ona je zakljucana, paucinom opletena,

Crnom noci uvezana, dronjcima davljana,

Na mostu izgubljena,

U dusi joj dise, zenici hoda,

Postala je rob svoga bola.

.

Nocas je zov

Nebeskog andjela probudi,

Ko list jesenji iz vrtloga tame izbavi.

PUT — Marina Adamović

Nisam verovla da sam živa dok nism krenula na put oko sveta  evo,letim, evo, gledam kao leptir kô  kometa  naslućujem iz daljina “jesi, jesi, ti si si bila divna, , čudna, slepa, hitra,  iz pustinje nikla kap”

Nisam verovla da sam živa

dok nism krenula na put

oko sveta 

evo,letim,

evo, gledam

kao leptir

kô  kometa 

naslućujem iz daljina

“jesi, jesi, ti si si bila

divna, , čudna, slepa, hitra, 

iz pustinje

nikla

kap”

opsena – Kristina Simic

Kraj potoka moje se stope gube Zaranjam lice svoje u svežinu vode Da stišam u sebi glasove što plaše me Da me sutra više voleti nećeš… U susret noći, vetar obrće misli I nestvaran lik, ko bleda senka prolazi U tom dahtaju spram neslućenih boli Stapaju se granice, vreme ne postoji. U magnovenju vidim te … Настави са читањем “opsena – Kristina Simic”

Kraj potoka moje se stope gube
Zaranjam lice svoje u svežinu vode
Da stišam u sebi glasove što plaše me
Da me sutra više voleti nećeš…

U susret noći, vetar obrće misli
I nestvaran lik, ko bleda senka prolazi
U tom dahtaju spram neslućenih boli
Stapaju se granice, vreme ne postoji.

U magnovenju vidim te gde nasmešen stojiš
I ruke tvoje stišću mi obraze vrele
Al sve ko opsena neka brzo nestaje
Zar je moguće da se mene bojiš?

Povrati me likom svojim što u noći kraj mene stoji
Nek mi ljubav tvoja pruži plameni odsjaj,
Dozivam te, moj glas ko šapat neki što
Prepoznati u šuštanju lišća tebi pripoji.

TAMO ~ milka vukic vujnovic

Suza zvijezde i mjesec podupire Nocas noc ne govori Tamo ni duga vodu ne pije Sjenka se sjenci kroz kost sakrila . Tamo uzdasi tuge s suzom putuju; Zgarista I groblja se ne odrzavaju, Pomen precima se ne daje, Tuga nasa od Svevisnjeg se ne odvaja. . Ne mirise ni hljeb ispeceni, Nema laveza, ni kukurikanja… … Настави са читањем “TAMO ~ milka vukic vujnovic”

Suza zvijezde i mjesec podupire

Nocas noc ne govori

Tamo ni duga vodu ne pije

Sjenka se sjenci kroz kost sakrila

.

Tamo uzdasi tuge s suzom putuju;

Zgarista I groblja se ne odrzavaju,

Pomen precima se ne daje,

Tuga nasa od Svevisnjeg se ne odvaja.

.

Ne mirise ni hljeb ispeceni,

Nema laveza, ni kukurikanja…

Tamo sam ja… tamo me nema,

tamosnja zbivanja su moja otvorena rana.

LJUBAV ZA LJUBAV ~ milka vukic vujnovic

Prihranite nadu pokajniku Dok suze molitvom dusu blaze Zelim, i moram, grehe ostrugati Prije nego tijelo s dusom rastaviti. . Bezumni, nesavesni sudija sam bila Svoje grijehe na nevinog “zasila” Gospode, iscijeli sve rane njegove Blagodacu I spokojom nek su mu isplacene. . Slijepocom hodila, zlim demonom ljubav nosila Najveca sotonina sluga se “proslavila”… Kazni me … Настави са читањем “LJUBAV ZA LJUBAV ~ milka vukic vujnovic”

Prihranite nadu pokajniku

Dok suze molitvom dusu blaze

Zelim, i moram, grehe ostrugati

Prije nego tijelo s dusom rastaviti.

.

Bezumni, nesavesni sudija sam bila

Svoje grijehe na nevinog “zasila”

Gospode, iscijeli sve rane njegove

Blagodacu I spokojom nek su mu isplacene.

.

Slijepocom hodila, zlim demonom ljubav nosila

Najveca sotonina sluga se “proslavila”…

Kazni me kako moras I mnogo jace

Posejano sjeme zla zatrti se mora.

.

Ljubav za ljubav

Nisam uzvratiti umjela,

Ljubav za ljubav

Gospode, Tebi me dovela

Pesme nedelje u aprilu 2014 bira – Lepa Simic

НА ВРШНИКУ БОГОВА – Дане СтојиљковићСликала сам дрво животаНа Вршнику боговаГде си ти у његовом хладуПод пуном војном опремомУ свом шаторуНа бој дочекиваоВековима непријатељаТихо сам прелетелаПреко времена прошлости Преко насликаног глогаДо најситнијег детаљаЦрвене глогове бобицеРасуте по камењу околоТако живе пре времена палеДа се могу покупити шакомИ велики жути мрави пузе уз стаблоУжурбано забадају своје сурлицеУ коруИ ждеру … Настави са читањем “Pesme nedelje u aprilu 2014 bira – Lepa Simic”

НА ВРШНИКУ БОГОВА – Дане Стојиљковић

Сликала сам дрво живота
На Вршнику богова
Где си ти у његовом хладу
Под пуном војном опремом
У свом шатору
На бој дочекивао
Вековима непријатеља

Тихо сам прелетела
Преко времена прошлости 
Преко насликаног глога
До најситнијег детаља
Црвене глогове бобице
Расуте по камењу около
Тако живе пре времена пале
Да се могу покупити шаком
И велики жути мрави пузе уз стабло
Ужурбано забадају своје сурлице
У кору
И ждеру живе црне бубице
Пчеле лептири буба маре скакавци
Сви су на врелом сунцу затихнули
И влати траве заспале
Дивље звери после ноћног лова
Излежавају се у хладу великих дубова
Сунце прокувало воду и земљу
Јара трепери у ваздуху
Ућутале птице на гранама
Бели перјани облаци зуре
На видиковој линији планина и неба
Дах природе је стао
Зауставило време садашњости
Шатор сам разоткрила
Ушло је време будућности
Ти си ме за трен погледао
У мени се тишина затајила
У расцветаном глогу
На самом врху до неба
Једна птица тихо је запевала.

© Дане Стојиљковић

У зору, 13.03.2007. године

 

IME TI JE SREĆA – Kristina Simic

Gledam tvoj lik gde odlazi
U dolinu gde spušta se reka
Ne vidim ti osmeh što s lica ne silazi
Ja sam ti sreća koja te čeka…
Zovem te, mislim da ne čuješ
Od vetra I reke što protiče
Ali ti se lagano okrećeš i
Čitam ti misli sa usana.
Ime ti je sreca, ljubavi
Šapućeš kroz vrbove grane
I tvoj dlan obraz mi miluje
Kroz ove I buduće dane
Čekas me da dodjem I ja
Da šetamo poljem zlatnim
Pod mirisom trave I reka
Obasjani mirom unutarnjim.

 

СНЕЖАНИ – Томислав Милетић 

Ако ти кажу да сам умро,
Не плачи драга, не пуштај тугу.
Не, нисам умро, само сам отишо
Да са небеса донесем дугу.

Да ти још лепше опевам лице 
у косу улијем дугине боје,
Осветлим усне што вечно љубим,
Овековечим очи твоје. 

А кад вечерас пси залају, 
И чујеш режање одвратна гласа,
Отвори прозор и викни: Чибе!
Ко увек брани ме од бесних паса.

© Томислав Милетић 

 

ЖЕЉА – Тамара Бабић

Буди се пролеће,
у мени дашак 
једне нове Среће.
Преко шарених крила
дошла,
једну нову жељу 
свила,
дала ми јаку вољу,
јачу од било којих сила.

Желим те руке
и њихов стисак
јачи од буке,
кад на прагу покуца мрак,
додир да ублажи страх.

Очи боје црног вина
шириле су мир,
док се на врату сливала њихова близина,
поглед дубок као вир,
таласао се преко бескрајних долина.

© Тамара Бабић