Добродошли!
ЗАШТО МИ КАЖУ … Зашто ми кажу да на те не личим, Када то тачно није. Очи су моје боје као твоје И моје срце као твоје бије. Зашто ми кажу да на те не личим, Кад нам је коса скоро сасвим иста, Чело и веђе и два иста носа И осмех исти са усана … Настави са читањем “ЗАШТО МИ КАЖУ …”
ЗАШТО МИ КАЖУ …
Зашто ми кажу да на те не личим,
Када то тачно није.
Очи су моје боје као твоје
И моје срце као твоје бије.
Зашто ми кажу да на те не личим,
Кад нам је коса скоро сасвим иста,
Чело и веђе и два иста носа
И осмех исти са усана блиста.
Зашто ми кажу да на те не личим,
Мама, кажи ми, ти то знаш.
„Личиш ми сине пуно на тату“
Рече: „И тата је ваљда наш“.
Аутор: Миломир Обрадовић
Деч, Палих бораца 74
ИГРА ВЕТРА Волим да ми очешеш раме док ходам улицама страха, ти ме заведеш за један трен, у заборав пада прашина од стакла…. Чак и које зрно сред срца забоде ли се, несвесно игноришем осећај бола тај…. Волим да ми очешеш раме и подсетиш да није крај! Волим да ми косу вратиш на чело, очи … Настави са читањем “ИГРА ВЕТРА – Миладиновић Сандра”
ИГРА ВЕТРА
Волим да ми очешеш раме док ходам улицама страха,
ти ме заведеш за један трен,
у заборав пада прашина од стакла….
Чак и које зрно сред срца забоде ли се,
несвесно игноришем осећај бола тај….
Волим да ми очешеш раме и подсетиш да није крај!
Волим да ми косу вратиш на чело, очи и замаглиш видик на трен,
ти ме подсетиш какве су моћи духа,
слободу пробудиш да крила рашири….
Чак и ако ми тог трена не прија загрљај њен,
одједном сам у експлозији сванућа….
Волим да ми косу вратиш на чело, очи и да сазнам да даљине нису беспућа!
Волим да ми од твоје студени порумене образи бледи,
ти ме поведеш као лист у игру,
док ме полако спушташ на тло попут пируете….
Чак и ако ми се сећања у инат свете,
као да осетим свежину и мирис шума….
Волим да ми од твоје студени порумене образи бледи…
јер остајем данима разиграна живота струна…
(c) Миладиновић Сандра
Zatvori vrata I prozor, i drugi Zatvori šumu polje i reku Zatvori oči i uši, i usta Zatvori sve! Nikom ne otkrij da si larva iz koje niče nova – a ista muzika plodnog podzemlja kamin(n)gs
Zatvori vrata
I prozor, i drugi
Zatvori šumu
polje i reku
Zatvori oči
i uši, i usta
Zatvori sve!
Nikom ne otkrij
da si larva
iz koje niče nova – a ista
muzika
plodnog
podzemlja
kamin(n)gs
DVA ŽARA Sanjala je da će jednog dana zaceliti srce puno rana i prestati tuga da joj piše pesmu koja na jesen miriše. Ponaša se kao da je slepa pogrešnom je ona bila lepa kao da se dvojnik u njoj krije kad pitaju kože dobro mi je. Novi dani ostaše bez nade crta osmeh i … Настави са читањем “DVA ŽARA – Gorica Stanković”
DVA ŽARA
Sanjala je da će jednog dana
zaceliti srce puno rana
i prestati tuga da joj piše
pesmu koja na jesen miriše.
Ponaša se kao da je slepa
pogrešnom je ona bila lepa
kao da se dvojnik u njoj krije
kad pitaju kože dobro mi je.
Novi dani ostaše bez nade
crta osmeh i piše balade
gorela su srca ko dva žara
izgorena nisu šaputala.
Sem papira ne osta joj ništa
prah pepela i dim sa zgarišta.
Stanković Gorica
ПРОСИДБА Ово сам спевао у заносу сетном, Љубљеној жени под прозором њеним, Кад сам јој шаптао у вртићу цветном, Како је волим и да ћу да је женим. Она се само насмеја и рече: „Да л` ниси можда мало више пио, Молим те дођи неко друго вече, Само кад сасвим будеш трезан био“. Вољена госпо, … Настави са читањем “ПРОСИДБА”
ПРОСИДБА
Ово сам спевао у заносу сетном,
Љубљеној жени под прозором њеним,
Кад сам јој шаптао у вртићу цветном,
Како је волим и да ћу да је женим.
Она се само насмеја и рече:
„Да л` ниси можда мало више пио,
Молим те дођи неко друго вече,
Само кад сасвим будеш трезан био“.
Вољена госпо, љубим те до гроба,
Заносно, као што те нико није.
Ти си од мене направила роба,
Који је пијан кад ништа не пије.
Аутор: Миломир Обрадовић
Деч, Палих бораца 74
АМАНЕТ Дошло време да се у бој спремам, Сабљу немам ал` ништа не мења. Књигу ову к`о споменик дижем, За далека нека поколења. Свако слово целивам и слажем, На олтару нека се посвети. Деци својој хтео бих да кажем, Оно што ми стоји на памети. Ове речи својим жаром пламте, Којено сам у заносу сково, … Настави са читањем “АМАНЕТ”
АМАНЕТ
Дошло време да се у бој спремам,
Сабљу немам ал` ништа не мења.
Књигу ову к`о споменик дижем,
За далека нека поколења.
Свако слово целивам и слажем,
На олтару нека се посвети.
Деци својој хтео бих да кажем,
Оно што ми стоји на памети.
Ове речи својим жаром пламте,
Којено сам у заносу сково,
Деци својој нека их упамте,
За будуће неко време ново.
Од оца је остануло сину!
Вазда било у српскоме роду:
Да сачува своју дедовину
Понос, образ, име и слободу!
Аутор: Миломир Обрадовић
Деч, Палих бораца 74
Sam si. Zaustavljen u koraku Zarobljen u vremenu Stablo,breg i sve dokle seže vid, Sve je golo ćutanje i stid. Stidne su oči trava Stidno je rumenilo zore. Ispružiš ruke ka izmišljenoj tački na nebu I gle:bezdani se otvore. Sam si. Tu negde.U travi.U polju.U tudjem svetu. Slutiš tek oblak jedan ko pticu u letu.
Sam si.
Zaustavljen u koraku
Zarobljen u vremenu
Stablo,breg i sve dokle seže vid,
Sve je golo ćutanje i stid.
Stidne su oči trava
Stidno je rumenilo zore.
Ispružiš ruke ka izmišljenoj tački na nebu
I gle:bezdani se otvore.
Sam si.
Tu negde.U travi.U polju.U tudjem svetu.
Slutiš tek oblak jedan ko pticu u letu.
jeseni… kaldrmu blatnu prekrilo lišće… u njedrima zlatna jesen… dane modri, čmasti, tamni… pahulju čekam, bijelu da spasi… u samoći dal si sama? list uveli prekri pola dlana… crvena boja igra je plesa… moja ti si plavet adresa… u sobi samoće leptiri žuti… ćute dok ponoć otkucava…
jeseni…
kaldrmu blatnu prekrilo lišće…
u njedrima zlatna jesen…
dane modri, čmasti, tamni…
pahulju čekam, bijelu da spasi…
u samoći dal si sama?
list uveli prekri pola dlana…
crvena boja igra je plesa…
moja ti si plavet adresa…
u sobi samoće leptiri žuti…
ćute dok ponoć otkucava…
Odavno te nema… Oči tvoje sijaju u mraku… Dok lahor treperi… Što me gledaš kao u strahu? Andjele moj bijeli… Noćas ništa više nije… Mjesec kao negda ne grije… Noćas čamuje čudna tišina… A tebe nema kao ranije… Odavno te nema… Pitam sebe samog zašto? Osta blijeda uspomena… Na vrijeme provedeno sa … Настави са читањем “Odavno te nema…”
Odavno te nema…
Oči tvoje sijaju u mraku…
Dok lahor treperi…
Što me gledaš kao u strahu?
Andjele moj bijeli…
Noćas ništa više nije…
Mjesec kao negda ne grije…
Noćas čamuje čudna tišina…
A tebe nema kao ranije…
Odavno te nema…
Pitam sebe samog zašto?
Osta blijeda uspomena…
Na vrijeme provedeno sa tobom…
Ponekad zavaravam sebe…
Moralo je biti ovako…
Imao sam negda tebe…
A sada sjećanje olako…
Oči tvoju namiguju kradom
Dok lahor treperi…
Živim noćas sa izgubljenom nadom
Anđele moj bijeli…
ДОБРОДОШЛИЦА ЛАНИ Кад се Сунце на истоку јави И по нама проспе дивне боје, Чекајући да зора заплави, Да те видим мило чедо моје. Све у мени трепти од милине, Срце ми је обузела снага, Ја те зовем и кћери и сине, Ти си моја девојчица драга. Добро дошла радости у зору, Да озариш родитељско … Настави са читањем “ДОБРОДОШЛИЦА ЛАНИ”
ДОБРОДОШЛИЦА ЛАНИ
Кад се Сунце на истоку јави
И по нама проспе дивне боје,
Чекајући да зора заплави,
Да те видим мило чедо моје.
Све у мени трепти од милине,
Срце ми је обузела снага,
Ја те зовем и кћери и сине,
Ти си моја девојчица драга.
Добро дошла радости у зору,
Да озариш родитељско лице,
Да огранеш на моме прозору,
Као Сунце драга девојчице.
Добро дошла песмо у весељу,
Да те певам целога живота,
Добро дошла у свету недељу,
Као празник, младост и лепота.
Добро дошла ластавице плава,
Да украсиш моје топло гнездо,
Твоје срце у мом срцу спава,
Добро дошла моја сјајна звездо.
Добро дошла лептирице бела,
Да освежиш моје росно цвеће,
Весеља ми пуна кућа цела,
Сваки кутак – радости и среће.
Добром си ми испунила снове,
Твоје име моје име краси,
Моја песма по теби се зове,
Жива, здрава и весела, да си!!!
Лепо те је дочекала мајка,
А ни отац ништа мање није,
На руке те прихватила бака,
И деди си чедо најмилије.
Сви се скупа радују и хвале,
Љубави је пуна твоја соба,
У нашим су нежне руке мале,
Блистају ти родитеља оба,
Али нико радости не крије,
Волимо те наше најмилије!!!
Љубав; радост; младост с пуно цвећа,
У животу да те прати срећа.
Аутор: Миломир Обрадовић
Деч, Палих бораца 74