***Radenko Nastić

Sam si.
Zaustavljen u koraku
Zarobljen u vremenu
Stablo,breg i sve dokle seže vid,
Sve je golo ćutanje i stid.
Stidne su oči trava
Stidno je rumenilo zore.
Ispružiš ruke ka izmišljenoj tački na nebu
I gle:bezdani se otvore.
Sam si.
Tu negde.U travi.U polju.U tudjem svetu.
Slutiš tek oblak jedan ko pticu u letu.