ИГРА ВЕТРА
Волим да ми очешеш раме док ходам улицама страха,
ти ме заведеш за један трен,
у заборав пада прашина од стакла….
Чак и које зрно сред срца забоде ли се,
несвесно игноришем осећај бола тај….
Волим да ми очешеш раме и подсетиш да није крај!
Волим да ми косу вратиш на чело, очи и замаглиш видик на трен,
ти ме подсетиш какве су моћи духа,
слободу пробудиш да крила рашири….
Чак и ако ми тог трена не прија загрљај њен,
одједном сам у експлозији сванућа….
Волим да ми косу вратиш на чело, очи и да сазнам да даљине нису беспућа!
Волим да ми од твоје студени порумене образи бледи,
ти ме поведеш као лист у игру,
док ме полако спушташ на тло попут пируете….
Чак и ако ми се сећања у инат свете,
као да осетим свежину и мирис шума….
Волим да ми од твоје студени порумене образи бледи…
јер остајем данима разиграна живота струна…
(c) Миладиновић Сандра
