РЕКА РАДОСТИ
За пружену руку добијем прекор – прећутим…
За искрен осмех добијем подсмех, занемим…
Због туђих суза потеку и моје…. и нека….
Другачије да је за мене неби било лека…
Птица сломљеног крила умилно ме гледа,
колико ја њој, и она мени треба….
Пас луталица замном тужно иде,
у мојим грудима живе и туђе бриге…
У рано јутро када се Сунце прикраде,
кроз прозор на руку слете ми пчела мила,
као да сеу журби од роја изгубила,
или је хтела да одмори крила….
Усрећила ме је и целога дана славим,
све речи утехе су пољупци што лече,
није ми жао што ране ме још боле,
када река радости из камена потече!
(с) Миладиновић Сандра