Месец: март 2013.

В Р Х О В И

Срели смо се
На једном пропланку.
Сећаш се,
Трчала си некуд
А онда застала
Јер један случајни поглед
Замрси твоје мисли.

Држала си цвеће
И стајала немо,
А доле у грлу
Гомилале се речи.
Нека непремостива река
И са њом жубор жеља.

Ти си као све друге,
Помислих,
И хтедох да те избегнем
Ал онај исконски поглед
Намах замагли моју сету.

Зажелех да те додирнем
Али не смедох због почетка
И тако остасмо неми
Крај бистре немирне воде.

Имала си више снаге
И твоја зебња
Проломи дуго ћутање
А топло летње сунце
Засија нашом тајном.

Узесмо се за руке тада
Запљуснути белином дана
И пођосмо у врхове гора
Да будемо ближи звездама!

18.11.1978. Рајица Драгићевић

УСНИО САМ НOЋАС

Уснио сам ноћас
бика небеског.
Лећео е изнад Пијетловца
Од Лијешћа ка Стублини.
И замаче там к Валози и Чукари.
Бијаше лијеп и јак
моћан баш.
Све се сјакти колко е силан и бијесан.
Мајно се поткаврљио.
Подавио вратину
па му рогови дошли асли понаниж.
Ко да ће да се заукти да некога пробурази
бијес га ударила његова.

Бијаше га лијепо виђет
онако како пухће и бесни
а неке сјајне звездице
падају ш њега по Велијаминовој њиви овсеној.
Да ћеде једна да пане преда ме
баш да загледнем кака е.
Све се небо од њега сјакти и зари
ка но зором кад сунце изгријава.
Аман сам се поподизо на прсте
кад је замицао
не би л га још мајно пригледнуо.
Заусти да зовнем:
О Славко о Бранко о Витомире о Борисаве
ал издаде ме глас
само зијевну и нешто промутољи.

Надо сам се овратиће изнад Букалишта
па ће још једама да пројезди напремасе
преко Немрака
преко Голошеваца и Грдана
онако поносан и надмен
ал трт Миљојка.
Немаде га више.

Кад замаче за буче
ја се као мајно прибра у сану.
Како бик лети? Откале му крила?
Кака е оно грдосија?
Ови наши бикови
не би могли ш њим да опепеле.
Ни да ударе на руду ни да запну
ни да потрче а некмоли да полете.

Вољадија што га виђо
ал увати ме јопе ко неки стра онако у сану
и сав се најежи.
Нека ме мука протресе
и пробуди се сав у голој води.
Уватила трта а санћи нисам бојажљив.
Коџа ми е требало да се обзнаним.
Да уковчам да е обичан сан ко и сваки други.
Не би ми баш право.

Да ми е знат шта предсказуе
несрећу глад рат.
Оди му знадни.
Неки белај биће да е.
Ние он пролећео онудије ко јероплан тек онако.
Задубим се из петни жила да толкуем сан
ал запело неђе па не иде.
Не смијем ни с ким да проџугорим.
Одма ће да рекну «повантрзо»
а ако се ником не поверим
могу одиста да повантрзам.

Онолико чудовиште
да сместим у моју тинтару
е нема појма.
Па ние моја тинтара табарка.
Ние јабогме.

19.10.2007. Рајица Драгићевић

ОДЕ ОТАЦ

(Славко Драгићевић, 1926 – 1993)
1.

те ноћи
уочи одласка
у разломљен ми сан провири жуто паче
носећи смрт у кљуну
и двапут каза «куку»

послато од онога који све види чује и зна
мени ровитом и неуком
да штогод пре времена јави

мали поштар оденут у жуто
на кукавичјем ми језику
разговетно каза шта ће бити
а ја га ето доцкан схватих
кад живот се стиша
и сведе на тачку
што се на крају свега стави

2.

оде отац
а предели осташе да звече
у којима сенка његова престаде да се
миче
косовина мланча студеница
увлака лука вилипов лаз
та станишта подупирао је
дахом шкрипом и грмљавом
због њега су заправо измишљена
и смештена ту
да их погледом и кораком премерава

кад живот исцури
кад из њих нечујно отклизи
остане нешто да се њише
да трепери и зелени у ваздуху
изнад грања изнад лишћа изнад трава

3.

оде отац
а живот његов остаде у мени
да се отима измиче кобеља
да се мигољи згушњава и слеже
док се сведе док се из њега
сушто зрно не издвоји
којим се свако време свака прошлост
свака пропаст с вечношћу веже

док ћуте и дрме голе гране
с муком за стабло приковане
снујући зелене дане
док се нит живота зачепа и корен пусти
душа се његова негде свија у нигдини
као рој пчела кад се од матице отме
кад се над видиком успиње и кружи
циљајући грану дебло дом свој нови
што ће мир топлину и радост небеску да
пружи

4.

оде отац
распутицом кривим долом
врлет-стазом невид-пољем
блатном џадом и сокаком
глувим путем у нигдину
климајући накасавет
ветром кишом сломовратом
ка дну таме и понора
не чезнући светлост плавет
не марећ за месечину

оде лако миран стамен
као да зна куд ће шта ће оде лако
а у мени све се сручи
паде доле свет од стакла
сновиђења привид лагод
уздигнутост у квазаре

све одлете ја остадох
на ледини
скрушен
камен

Рајица Драгићевић

РOЋEВИЋИ (ДОЛАЗАК, ШКОЛА, УСПОМЕНЕ)

У Роћевиће сам дошао први пут као дете са 11 година, 11. септембра 1967. Са родног прага , из Косовине, испратила ме је мама и остала у горком плачу. Пут на који сам тада кренуо, одредио је мој будући живот. Чинило ми се у том часу да сам тога био свестан. Сам самцијат запутио сам се преко Ђоковина и Дебелог Јасена, на врх Чемерна, путем којим никад дотад нисам прошао, али сам га знао јер се јасно видео напремасе из наших ливада: Пијетловца, Увлаке, Вилиповог Лаза…
У Дебелом Јасену сам застао. Нешто ме је стегло у грлу. Помишљао сам да се вратим кући. Брзо ме је стигао мамин горки плач. Утом је наишао Момчило Милићевић који је убрзо схватио моју невољу. Охрабрио ме је и отпратио мало узбрдо. Рекао ми је да ће ме отац чекати ту гор код Милијине колибе. Наставио сам пут. И стварно, на врху Чемерна чекао ме је отац, са воловским шинским колима натовареним кубиком стругане чамовине, коју смо он и ја, стрмом страном Чемерна спустили у Лађевце. Отац је водио волове, Баљоша и Дивоњу, а ја сам завијао и одвијао винт. Подно планине, на тврдом путу, чекали су нас Синиша Вуковић и Томо Николић. Грађу смо претоварили на гумена кола, коњска. Отац je одатле вратио назад воловe, а нас тројица смо, широким поткованим друмом , преко Толишнице, Станче, Лопатнице, Богутовца и Конарева, дојездили касно у ноћ у Врдила, лепо и питомо село које је мирисало на јабуке и кукуруз, а које су моји у Косовини звали „Равна земља“. Код Синише и Милене смо те године дошли на становање старији брат Радојко и ја, а пре нас ту је становао најстарији брат Ратко. Њихова кућа била је наша друга кућа. Милена је била од рода Николића из Вртача одакле је била и наша прабаба Миља. По тој родбинској вези ми смо дошли у ту кућу.
Дан касније кренуо сам у пети разред у Роћевиће, бициклом, са братом Радојком који је био „седмак“, а завршио је шести разред у тој школи па му је све било добро знано. У доласку за једну кућу преко реке помислио сам да би могла бити школа, али преварио сам се. Школа је била лепа, бела, зидана, под црепом, изнад пута, много већа од оне куће преко реке (Милутина Вељковића). Распоређен сам у V/1 код разредног старешине Вукмана Кнежевића, наставника математике.
Неко време сам се осећао нелагодно јер сам дошао са стране и то са недељу дана закашњења па су сви упирали прстом у мене: „Овај је нов“. Није ми требало много времена да у новој средини, окружен новим лицима, станем на своје ноге. Математика ми је добро ишла па ме је наставник Вукман узео у заштиту. У VII i VIII разреду ту улогу преузео је Вељко Левић, наставник математике и физике, који је био највећи ауторитет у школи. Њему првенствено, као сјајном педагогу и предавачу, могу да захвалим што ми је даље, кроз живот, математика отварала пут.
Он ме је слао на општинска и републичка такмичења из математике, где сам стекао велико самопоуздање и зарадио диплому „Михаило Петровић – Алас“.
У седми разред сам кренуо од своје куће. Тог лета 1969. моји су се из Косовине доселили у Роћевиће. Тај догађај унео је суштинску промену у мој живот, отворивши одједном велике могућности за даље школовање и развој. Родитељи су купили велико и лепо имање кроз које пролазе река и пут. Добио сам велики полет и све сам радио са много воље.
Школа у Роћевићима је била у лепом амбијенту, добро организована, дисциплинована и уређена. Осим образовне, имала је велику васпитну улогу. Подизала нас је у здраве људе у складу са принципима етике и морала. Никад нећу заборавити наставнике Буда Матовића, Миланку Арсенијевић, Жарка Пантовића, Милицу Левић, Достану Марковић, Брану Матовић, Ружицу Симовић Дару Марковић и друштво из разреда: Ивицу, Мићка, Чикинца, Болета и друге
Најбољи мој друг из разреда био је Драгош Милошевић.Заједно смо се враћали из школе пратећи у стопу девојчице. Са њим у одељењу сам завршио и Техничку школу у Краљеву, а онда смо се разишли. Њега је пут на студије одвео у Ниш а мене у Нови Сад.
Често се мислима враћам у то време, у учионицу осмог један из које једна неугасла звезда сјаји и греје ме као вечност не потискујући ништа у заборав. Због ње сад ово пишем, кад већ пишем, предајући се сну.

Фебр.2009. Рајица Драгићевић

РOЋEВИЋИ (ДОЛАЗАК, ШКОЛА, УСПОМЕНЕ)

У Роћевиће сам дошао први пут као дете са 11 година, 11. септембра 1967. Са родног прага , из Косовине, испратила ме је мама и остала у горком плачу. Пут на који сам тада кренуо, одредио је мој будући живот. Чинило ми се у том часу да сам тога био свестан. Сам самцијат запутио сам се преко Ђоковина и Дебелог Јасена, на врх Чемерна, путем којим никад дотад нисам прошао, али сам га знао јер се јасно видео напремасе из наших ливада: Пијетловца, Увлаке, Вилиповог Лаза…
У Дебелом Јасену сам застао. Нешто ме је стегло у грлу. Помишљао сам да се вратим кући. Брзо ме је стигао мамин горки плач. Утом је наишао Момчило Милићевић који је убрзо схватио моју невољу. Охрабрио ме је и отпратио мало узбрдо. Рекао ми је да ће ме отац чекати ту гор код Милијине колибе. Наставио сам пут. И стварно, на врху Чемерна чекао ме је отац, са воловским шинским колима натовареним кубиком стругане чамовине, коју смо он и ја, стрмом страном Чемерна спустили у Лађевце. Отац је водио волове, Баљоша и Дивоњу, а ја сам завијао и одвијао винт. Подно планине, на тврдом путу, чекали су нас Синиша Вуковић и Томо Николић. Грађу смо претоварили на гумена кола, коњска. Отац je одатле вратио назад воловe, а нас тројица смо, широким поткованим друмом , преко Толишнице, Станче, Лопатнице, Богутовца и Конарева, дојездили касно у ноћ у Врдила, лепо и питомо село које је мирисало на јабуке и кукуруз, а које су моји у Косовини звали „Равна земља“. Код Синише и Милене смо те године дошли на становање старији брат Радојко и ја, а пре нас ту је становао најстарији брат Ратко. Њихова кућа била је наша друга кућа. Милена је била од рода Николића из Вртача одакле је била и наша прабаба Миља. По тој родбинској вези ми смо дошли у ту кућу.
Дан касније кренуо сам у пети разред у Роћевиће, бициклом, са братом Радојком који је био „седмак“, а завршио је шести разред у тој школи па му је све било добро знано. У доласку за једну кућу преко реке помислио сам да би могла бити школа, али преварио сам се. Школа је била лепа, бела, зидана, под црепом, изнад пута, много већа од оне куће преко реке (Милутина Вељковића). Распоређен сам у V/1 код разредног старешине Вукмана Кнежевића, наставника математике.
Неко време сам се осећао нелагодно јер сам дошао са стране и то са недељу дана закашњења па су сви упирали прстом у мене: „Овај је нов“. Није ми требало много времена да у новој средини, окружен новим лицима, станем на своје ноге. Математика ми је добро ишла па ме је наставник Вукман узео у заштиту. У VII i VIII разреду ту улогу преузео је Вељко Левић, наставник математике и физике, који је био највећи ауторитет у школи. Њему првенствено, као сјајном педагогу и предавачу, могу да захвалим што ми је даље, кроз живот, математика отварала пут.
Он ме је слао на општинска и републичка такмичења из математике, где сам стекао велико самопоуздање и зарадио диплому „Михаило Петровић – Алас“.
У седми разред сам кренуо од своје куће. Тог лета 1969. моји су се из Косовине доселили у Роћевиће. Тај догађај унео је суштинску промену у мој живот, отворивши одједном велике могућности за даље школовање и развој. Родитељи су купили велико и лепо имање кроз које пролазе река и пут. Добио сам велики полет и све сам радио са много воље.
Школа у Роћевићима је била у лепом амбијенту, добро организована, дисциплинована и уређена. Осим образовне, имала је велику васпитну улогу. Подизала нас је у здраве људе у складу са принципима етике и морала. Никад нећу заборавити наставнике Буда Матовића, Миланку Арсенијевић, Жарка Пантовића, Милицу Левић, Достану Марковић, Брану Матовић, Ружицу Симовић Дару Марковић и друштво из разреда: Ивицу, Мићка, Чикинца, Болета и друге
Најбољи мој друг из разреда био је Драгош Милошевић.Заједно смо се враћали из школе пратећи у стопу девојчице. Са њим у одељењу сам завршио и Техничку школу у Краљеву, а онда смо се разишли. Њега је пут на студије одвео у Ниш а мене у Нови Сад.
Често се мислима враћам у то време, у учионицу осмог један из које једна неугасла звезда сјаји и греје ме као вечност не потискујући ништа у заборав. Због ње сад ово пишем, кад већ пишем, предајући се сну.

Фебр.2009. Рајица Драгићевић