OPROSTI MI BOŽE
Smrt bi mi tako prijala,
ali, znam da sam grešna pred Bogom i sobom,
što spominjem nju, jer imam andjela,
i ogroman dar što zovu životom!!!
Kamen me guši, ne mogu više,
da trpim nemar ljudskog roda,
kao da spomen mi podigoše,
i guraju me u jamu zbog toga!
I borim se borim kao lavica,
da odigram svoj tango do kraja,
da volim i praštam sebi i drugima,
ali, sebičnost ohola na sve zaboravlja!
I da u ritama kleknem pred sudbinom,
pomilovala bi mi nežno čelo,
sa usana krv brižno izbrisala,
i prekrila me belim velom!
I da mi zvezda sa neba sidje,
a, na čelu nastani se zauvek,
za svaki moj stih ili korak,
ljudske dobrote ni za lek !
Da postoji ulica beskrajno duga,
pošla bih njome ovoga časa,
neka je po meni nazovu sluga,
što za druge traži ruku spasa!
Moj brat jedini sada je daleko,
za njega srce bih svoje dala,
o, kako mi fali taj zagrljaj,
što majka rodjena mi je izabrala!
Na grudi njegove glavu bih spustila,
i ridala da čuje cela vasiona,
o, brate voljeni spasi me nepravde,
hoću da čujem da zvone zvona!
Bog za ljubav i istinu zna,
on je moj put, a ja ga vredjam,
Isus je razapet na krstu bio,
jer su mu ljudi okrenuli ledja!
Smrt bi mi tako prijala Bože,
oprosti sto me skrhanu vidiš…
Glavu gore – tiho mi kazeš,
a, ja se zbog suza pred tobom stidim!
Kada bih znala da moja žrtva
biće pouka za ljudski rod,
lakše bih sav ovaj bol podnela,
jer znam zaplovio bi ljubavi brod!
© Miladinović Sandra
