ОДЕ ОТАЦ
(Славко Драгићевић, 1926 – 1993)
1.
те ноћи
уочи одласка
у разломљен ми сан провири жуто паче
носећи смрт у кљуну
и двапут каза «куку»
послато од онога који све види чује и зна
мени ровитом и неуком
да штогод пре времена јави
мали поштар оденут у жуто
на кукавичјем ми језику
разговетно каза шта ће бити
а ја га ето доцкан схватих
кад живот се стиша
и сведе на тачку
што се на крају свега стави
2.
оде отац
а предели осташе да звече
у којима сенка његова престаде да се
миче
косовина мланча студеница
увлака лука вилипов лаз
та станишта подупирао је
дахом шкрипом и грмљавом
због њега су заправо измишљена
и смештена ту
да их погледом и кораком премерава
кад живот исцури
кад из њих нечујно отклизи
остане нешто да се њише
да трепери и зелени у ваздуху
изнад грања изнад лишћа изнад трава
3.
оде отац
а живот његов остаде у мени
да се отима измиче кобеља
да се мигољи згушњава и слеже
док се сведе док се из њега
сушто зрно не издвоји
којим се свако време свака прошлост
свака пропаст с вечношћу веже
док ћуте и дрме голе гране
с муком за стабло приковане
снујући зелене дане
док се нит живота зачепа и корен пусти
душа се његова негде свија у нигдини
као рој пчела кад се од матице отме
кад се над видиком успиње и кружи
циљајући грану дебло дом свој нови
што ће мир топлину и радост небеску да
пружи
4.
оде отац
распутицом кривим долом
врлет-стазом невид-пољем
блатном џадом и сокаком
глувим путем у нигдину
климајући накасавет
ветром кишом сломовратом
ка дну таме и понора
не чезнући светлост плавет
не марећ за месечину
оде лако миран стамен
као да зна куд ће шта ће оде лако
а у мени све се сручи
паде доле свет од стакла
сновиђења привид лагод
уздигнутост у квазаре
све одлете ја остадох
на ледини
скрушен
камен
Рајица Драгићевић
Одлазак у нигдину или привид сновиђења
Песма Рајице Драгићевића, „Оде отац“ подељена је на четири песничке целине које се нижу у сликама.
Преплићу се сан и збиља, преображавају се времена у свршене и несвршене видове, смрт односи један живот, али остаје нешто „да трепери и зелени у ваздуху изнад грања, изнад лишћа, изнад трава.“
Песник страхује од „нигдине“ у коју отац одлази, тражи утеху у вери да смрт није крај.
Из привида у привид, премеривши погледом пределе из којих је очева сенка ишчезнула, мири се са „оним који све види, чује и зна.“
Па ипак, болан и неспреман се суочава са неминовношћу пролазности свега овоземаљског. „Скрушен“ и „камен“ теши се песничком визијом реинкарнације очеве душе која и даље живи, успиње се и кружи тражећи „дом свој нови што ће мир, топлину и радост небеску да пружи.“
Песма је надахнута, стихови саздани од префињених емоција које су исказане језиком песника, верујућег човека и мудраца.
Славица Зељковић
slavica
Ženski
Datum upisa: 04.11.2010