moj otac je bio čudak
partizan
četnik
i dezerter
da – imao je 11 godina
posle je bio
pajkan i
UDBAš
na kraju
– medicinski radnik (boc-boc)
ipak
najradije je
pisao pesme
(dokaz da su poete
ludaci -)
“znaš, Ma, Branko i ja….”
znam…
živeo je uobičajeno –
na prvi pogled…tvrdim
ispod uniforme ozbiljne sove
znojilo se telo trčkarala
ali ubod kljunom – “neoprostiv ti je
tata –
sećaš se kad si mi isakao usne?
sećaš se?
To ne zaboravljam
čuješ?”
pobegla sam negde…daleko..daleko
i vratila se
jer mi je i tu
smrt
postavila
nogu
Glupost : genetika je degenerična-
bežao si , vraćao se.. s malom razlikom –
ti si sve zaboravio
a ja – ukopala u sê sećanje
bolje je da sam umrla mlada
bolje
ni kriva
ni ružna
postala sam
o
t
p
a
dosta mi je
ta———–
(a gde ću sećanja???)
kamin(n)gs