Месец: фебруар 2010.

Sudbina – Ema Matić

SUDBINA Od kada nisam sa tobom tražim te u snu i na javi, misli mi se gube, borim se sa sobom, tvoja reč i osmeh u svitanje i male stvari, sve mi nedostaje dok nemir u duši traje. Tražim te u snu i na javi i pitam da li su sile što pustoše u nama, … Настави са читањем “Sudbina – Ema Matić”

SUDBINA

Od kada nisam sa tobom
tražim te u snu i na javi,
misli mi se gube, borim se sa sobom,
tvoja reč i osmeh u svitanje
i male stvari, sve mi nedostaje
dok nemir u duši traje.

Tražim te u snu i na javi
i pitam da li su sile što pustoše u nama,
ljubav ili sudbina sama,
maskirana nada u rana jutra
ili novi život koji dolazi sutra.

(C) Ema Matić

Пеко Лаличић, ИЗГОВАРАМ СЕБЕ – 3

Пеко ЛАЛИЧИЋ ИЗГОВАРАМ СЕБЕ – 3 У мноштву света сам па себе питам да ли је битније како бити од бити или не бити учини ми се да одговор знам да је у бити најбитније човек бити макар био сам. >

Пеко ЛАЛИЧИЋ

ИЗГОВАРАМ СЕБЕ – 3

У мноштву света
сам
па себе питам
да ли је битније
како бити
од бити или не бити

учини ми се
да одговор знам
да је у бити
најбитније човек бити
макар био сам.

>

НИЈЕ ВРЕДНО-Александра Младеновић

  НИЈЕ ВРЕДНО   Није тело ово вредно твог порока, нит’ душа у њему, твоје душе стида; није понор овај вредан твога скока, нит’ песма у њему, што се за те’ кида.   Нису дрхни гласи, вредни твога уха, нит’ скореле стопе, твојих стопа газа; нису  ови своди вредни твојег  врха, нит’ мостови лучни, над … Настави са читањем “НИЈЕ ВРЕДНО-Александра Младеновић”

 

НИЈЕ ВРЕДНО

 

Није тело ово вредно твог порока,

нит’ душа у њему, твоје душе стида;

није понор овај вредан твога скока,

нит’ песма у њему, што се за те’ кида.

 

Нису дрхни гласи, вредни твога уха,

нит’ скореле стопе, твојих стопа газа;

нису  ови своди вредни твојег  врха,

нит’ мостови лучни, над водама јаза.

 

Није ово ништа вредно ишта твога,

нит’ вео врелине твоје ватре дима;

није ми, пустаху, писаној, од Бога,

нит’ скончати муку, што ме обузима.

 

Није  ти осмехца, вредна суза река,

нит’  презира љутог, преумилне речи;

није ова болест вредна, твог ми, лека,

нит’ копиле, љубав, може да се лечи.

 

Нису крици ови, вредни твоје ћутње,

нит’ гробница ова, венца трња твога;

није ова кроткост достојна ти љутње,

нит’  бескрај доброте, минута ти злога.

 

Није, нит’ ће бити, икада шта вредно,

пред тобом све клечи и у ропцу рида;

није, нит’ се хтело,  бити  несвеједно,

чак ни песми овој, што се за те’ кида.

 

 

 

KAДА БИХ – Александра Младеновић

КАДА БИХ…….. Сва Сунца и Месеци, надамном би сјали, са мном би, без страха, свог те отимали; Ма,ничега не бих морала да се бојим…… Једном, када бих твојом, могла да постојим. Сви Живи и Мртви, крај мене би ходали, и још нестворени, кришом би те продали; Ма, тад’  би и најмање твоје, звало се мојим…. Једном, када бих … Настави са читањем “KAДА БИХ – Александра Младеновић”

КАДА БИХ……..

Сва Сунца и Месеци, надамном би сјали,
са мном би, без страха, свог те отимали;
Ма,ничега не бих морала да се бојим……
Једном, када бих твојом, могла да постојим.
Сви Живи и Мртви, крај мене би ходали,
и још нестворени, кришом би те продали;
Ма, тад’  би и најмање твоје, звало се мојим….
Једном, када бих у теби ,могла да постојим.
Сав Простор и Време, уз мене би стали,
самном би без журбе и реда те крали;
Ма, смела бих и задњу звезду да избројим…..
Једном, када бих тобом могла да постојим.
Свако Јесте и Није, сви, предамном би пали,
самном би, уз шапате, љубљеним те звали;
Ма, низачим не бих мрела, да се упокојим…..
Једном, када бих твојом могла да постојим.
© Александра Младеновић

Romansa-Gluščević Milan

Dodirni me… Snovi nek počnu… Umetnost naših pokreta Nek svetlost dobije… I nek vatre progovore, Dok se bore, Sa pokretima naših kostiju… Pogledaj me; Nebo nek zatalasa… Dok plešemo po misllima Večernjih romansi… I nek se Mesec zapita Zašto skita U ovoj zajedničkoj seansi… Drži me… Još samo malo Dok sa jutrom umiru Svi naši … Настави са читањем “Romansa-Gluščević Milan”

Dodirni me…
Snovi nek počnu…
Umetnost naših pokreta
Nek svetlost dobije…
I nek vatre progovore,
Dok se bore,
Sa pokretima naših kostiju…

Pogledaj me;
Nebo nek zatalasa…
Dok plešemo po misllima
Večernjih romansi…
I nek se Mesec zapita
Zašto skita
U ovoj zajedničkoj seansi…

Drži me…
Još samo malo
Dok sa jutrom umiru
Svi naši pokreti…
I nek u stisku
Ostane varnica
Koju nećemo preboleti….

BIĆE DANA – Ljubodrag Obradović

BIĆE DANA Biće dana, kad i kajanje će da se javi. Biće i pakla. A sad, potočak si, posle kiše i možeš da me udaviš, u mutnu reku života. Možeš da me ostaviš samoga na putu, da noću gledam sve zvezde, a vidim samo tebe. Sve možeš. Čak i da se javiš. (C) Ljubodrag Obradović

BIĆE DANA

Biće dana,
kad i kajanje
će da se javi.
Biće i pakla.

A sad,
potočak si,
posle kiše
i možeš da me udaviš,
u mutnu reku života.

Možeš da me ostaviš
samoga na putu,
da noću gledam
sve zvezde,
a vidim samo tebe.

Sve možeš.
Čak i da se javiš.

(C) Ljubodrag Obradović

Posle kiše – Vjera Mašović

Svud male barice. Ništa suvo nije više. Sunce iza oblaka krije lice Nakon duge kiše. I drveće zazeleni. I cveće zamiriše. Ne mogu da objasnim sebi Ali sve je lepše posle kiše. Kapi se slivaju lako. Voda sva zla briše. Jer ništa ne miriše tako Kao vazduh posle kiše. I nestaju sve tuge. I sve … Настави са читањем “Posle kiše – Vjera Mašović”

Svud male barice. kaplje
Ništa suvo nije više.
Sunce iza oblaka krije lice
Nakon duge kiše.

I drveće zazeleni.
I cveće zamiriše.
Ne mogu da objasnim sebi
Ali sve je lepše posle kiše.

Kapi se slivaju lako.
Voda sva zla briše.
Jer ništa ne miriše tako
Kao vazduh posle kiše.

I nestaju sve tuge.
I sve volim više.
I svaka boja duge
Dolazi posle kiše.

Nova boginja – Marina Adamović

I… kao na smrt osuđena, Čekam na osmeh svoj. Nema spasenja toga, Nema………… A starom Grčkom hodala sam; Setih se Partenona… U moju čast sagradiše ga, Boginji mudrosti-bez ljubavi, (jer takva ljubav satire moć) Neću da pratim velikane- (samo da razumom svojom vladam) Ona će vratiti usnuli smeh! Danas je nekada davno bilo, A sutra … Настави са читањем “Nova boginja – Marina Adamović”

I… kao na smrt osuđena,

Čekam na osmeh svoj.

Nema spasenja toga,

Nema…………

A starom Grčkom hodala sam;

Setih se Partenona…

U moju čast sagradiše ga,

Boginji mudrosti-bez ljubavi,

(jer takva ljubav satire moć)

Neću da pratim velikane-

(samo da razumom svojom vladam)

Ona će vratiti usnuli smeh!

Danas je nekada davno bilo,

A sutra iz hrama novo će doći…

Dobro mi došla iz onog veka,

Spasi me titrava reči noći…

Marina Adamović

Bubble world – Vjera Mašović

Sve je moguće U mom sopstvenom mehur svetu. Ptice cvetaju, cveće cvrkuće; Sve je naopako, obrnuto i izokrenuto, Kako mi u trenu godi, U mom sopstvenom mehur svetu. Moj mali beli oblak, Sjajni delić raja u mom ličnom paklu. Moj veliki zlatni cvet Koji me bojom i mirisom zove, “Dođi! Vidi, čuj, dodirni, pomiriši, okusi! … Настави са читањем “Bubble world – Vjera Mašović”

Sve je moguće
U mom sopstvenom mehur svetu.
Ptice cvetaju, cveće cvrkuće;
Sve je naopako, obrnuto i izokrenuto,
Kako mi u trenu godi,
U mom sopstvenom mehur svetu.

Moj mali beli oblak,
Sjajni delić raja u mom ličnom paklu.
Moj veliki zlatni cvet
Koji me bojom i mirisom zove,
“Dođi! Vidi, čuj, dodirni, pomiriši, okusi!
Oseti moj život! Oseti život sam!”
Moja noć i moj dan…

Sve je moguće
U mom sopstvenom mehur svetu.
Sve se menja, raste, opada, kreće;
Svaka vlat, nit, misao il dlaka,
Ako imamo sreće utiče na kraj
U mom sopstvenom mehur svetu.

Moj mali jang unutar jina.
Tanak sloj sapuna između dve vode.
Sam vazduh koji dišem,
Sam vetar koji me nosi;
Delikatan, sjajni štit
Koji se preliva duginim bojama,
Koji me okružuje i hrani i ubija.

Sve je moguće
U mom sopstvenom mehur svetu.
Sve tuge, besovi il sreće;
Kao malecna svetla zvezda
Na džinovskom tamnom nebu,

Moj sopstveni mehur svet.