Добродошли!
Štrašne misli mi padaju na pamet; Noću me bude koraci nepoznatih… Želeo bih na tren nestati… Samo na tren… Rekao bih: Biće vam bolje bez mene, Dok ja tražim svoj put… A do tada,možda se sretnemo, I nadoknadimo propušteno… I nikada neću reći da mi je bilo teško, Nego da nikad nisam pokušao…
Štrašne misli mi padaju na pamet;
Noću me bude koraci nepoznatih…
Želeo bih na tren nestati…
Samo na tren…
Rekao bih: Biće vam bolje bez mene,
Dok ja tražim svoj put…
A do tada,možda se sretnemo,
I nadoknadimo propušteno…
I nikada neću reći da mi je bilo teško,
Nego da nikad nisam pokušao…
Kadar začutim, kako teža let samoto veča, kako neskončno krivi ravnine telesa, duše; obmolknejo besede moje, ostanejo negibne. Polna žeje po daljavah s stopinjo za stopinjo, prestopam mahovino neizprosnosti časa, zaman daljšam korake v večnost, ki je ni… Neizbežen prizvok tišine… kot trn vrtnice v srcu spoznanja, biserno bolečino krepi; v vsaki uri minevanja dneva … Настави са читањем “GLOBOKE RAZE”
Kadar začutim,
kako teža let
samoto veča,
kako neskončno
krivi ravnine
telesa, duše;
obmolknejo besede moje,
ostanejo negibne.
Polna žeje
po daljavah
s stopinjo
za stopinjo,
prestopam mahovino
neizprosnosti časa,
zaman daljšam korake
v večnost, ki je ni…
Neizbežen prizvok tišine…
kot trn vrtnice
v srcu spoznanja,
biserno bolečino krepi;
v vsaki uri
minevanja dneva
se izteka
del vijugastih poti…
Kadar začutim,
kako teža let
rezbari z atomi
ostrine;
poglablja elipse resničnosti;
obraz obrnem k sebi –
dovolj je živeti,
dovolj že dihati…
Milena Sušnik Falle – Slovenija
VARKA Tren ponekad ne prolazi, mirisi lipa nose nas lako. Oh, kako želim da te mazim, lice uz lice, usne na usne, polako… Oh, kako želim muziku u nama, preludije i ono tiše, tiše… Oh, kako lebdim dok nas tama, obavija sve više i više… To sunce u okean tone, to san umorne odmara… U … Настави са читањем “VARKA – Ljubodrag Obradović”
Tren ponekad ne prolazi,
mirisi lipa nose nas lako.
Oh, kako želim da te mazim,
lice uz lice, usne na usne, polako…
Oh, kako želim muziku u nama,
preludije i ono tiše, tiše…
Oh, kako lebdim dok nas tama,
obavija sve više i više…
To sunce u okean tone,
to san umorne odmara…
U nama proleća to gore,
to nas život vara… vara…
(C) Ljubodrag Obradović