PROČITAĆEŠ
Pročitaćeš, srećom, šta piše u meni,
kad kraj duše tople, ti, umoran kloneš
i treptajem svojim nestaneš u seni,
k’o u bezdan rajski, dok, čitajuć’, toneš.
Razaznaćeš, očas, šta u meni sanja,
iskrojena tobom, ova, mašta pusta,
kad u mrklo doba,međ’ krošnajma granja
pohrlim da sretnem, oči ti, i usta.
Začućeš, baš utom, šta u meni tuče,
izronjeno srce, mak raspuk’o bije,
kad budućeg trunje, stasa divom juče
samo će se kazat’ što nam danas krije.
Naslutićeš smeškom, šta u meni luta,
dok utrtom stazom od dodira skitaš
i hrabrošću svojom, sve do kraja puta,
ljubiš stope naše i ništa ne pitaš.
Ovenčaćeš noći, što u meni zore
u purpure prve, orošene s tobom,
kad uroniš prste u duboke dvore,
k’o u zdenac tajni, kog zaklesmo grobom.
Razumećeš trenom, šta u meni kažu
sve pučine krotke dok pene kraj trava,
kad ponoćnim mukom, zvezde čedno slažu
i u smrti slatkoj, nema krošnja spava.
Prećutaćeš, ako, šta šapće u meni,
kad utihne zadnja zebnja, ta, i ćuk,
dok drhtajem kojim sve predasmo seni,
nad gresima našim, bdije gromki muk.
Pročitaćeš lako, šta u meni piše,
kad kraj mokrog čela, ti , u čežnji traješ,
i trzajem kojim baš sve teško diše,
k’o u večnom krugu, uzimaš i daješ.
