Месец: октобар 2009.

ZA ISTIM STOLOM….

Još se ne zna u kojoj  birtiji beše ovog sveta,

al’ istina je ,sećam ih se, za istim stolom…

Dve dame,rekla bih od dobrih sijaset leta,

vidno umorne behu,a napolju oblaka prolom….

Čim stupih tada za postavljen sto, čuh,u kutu,

što naručen beše, za neke zvanice druge:

„Dajte amo, te trpeze! Donesite i meku i ljutu,

sa dušom za predjelo, sa prelivom  tuge..“

„A za mene isto, al’ sa kremom od radosti!

Nek’ je slađi, dajte, one najslađe vrste!“-

Sve s pogledima prekim i silinom nežne jarosti

dok duvaše, uz drhtaje, u modre ledene prste…

Ne sećam se samo koja stiže ranije do stola

kad uđoh, već behu skupa, tu, u polutami….

Možda baš dama sa blatnjavim rukavom od bola

il’ gospođa draga sa plastičnom ružom u marami….

K’o bih mog’o znati  reči što međ’ njima behu

dok  sladiše  se do  kasno sa  predjelom sočnim…

Čekah da vidim šta ubija me u njihovom smehu

golica mi maštu i trne razum mukom bezočnim…

Došapnu mi, :“Uz dušu i čaše suza i krvi ispijaše“,

ona draga  muza što dade im od gozbe, te  svete…

Pogledom me krznu dama, pa mi kaplje izbijaše

otkapaše pesme niz obraze, te zaplakah k’o dete…

Shvatih tada, da na stolu im ležaše duša moja,

nidočija drugo, umoru, zalogaj im beše mio…

Ustadoh iz kuta, bežajući, sva od hladnog znoja,

utrnuta slikom pred očima događaja što se zbio….

Po pločniku otočio mi se život u razlivene boje,

ulična me staza vođaše ,ah, do lažnog bestraga…

Pogledah u čudu , pred vratima, gle,već stoje,

dve dame za isti stolom, sada, ispred moga praga…

Još ne zna se u kojoj  zabiti beše ovog sveta,

al’ istina, sećaću ih se, u tom kutku tamnom…

Vremešnih dama od svojih , dobrih, sijaset leta

pod ruku, niko do sreća i tuga,……sa mnom…..

ТАЈНА

Нико не зна за моју тајну

колико речи у себи гушим,

колико ме пута окрутно мрве

и подигну, опет, када се срушим.

                             Нико у мојој тајни не живи

                             до одраза маском скривеног лика,

                             у њој не живи ни јуче ни сутра,

                            она је перо немог песника.

А тајна је  у титрају душе,

у сталној потрази спознаје своје,

питање вечно:”Колико сам њена,

а колико од ње је само моје?”

                               Нек’ час слатке истине чека,

                              нек’ не жури дану тајна у сени;

                              кад питање једном то не буде више

                              ничега неће остати у мени.

                                                                       Александра Младеновић.2005.