Danas bih mogla
da se sakrijem
i ćutim u tišini,
i znam da ne bi
postigla ništa,
ko bi primetio
da me nema,
stari mačak
i njegova zdela.
Danas bih mogla
da kažem da volim,
ceo svet i ne bih
postigla ništa,
zar nekom treba moja ljubav
prezrela, stara i sama,
bez nade u novo sutra,
prošli su dani
mladosti i sreće.
Danas bih mogla
samo sebe da volim
i kupim sladoled sa drškom,
sa decom da se igram,
bicikl da vozim stazama novim,
i znam ne bi postigla ništa,
ne znam da napravim čudo,
i odem na drugu planetu
i postanem robot bez srca.
Здравка Николић Пап рођена је 02.12.1955.године, живи у Бањи Ковиљачи. Поезију пише из најранијих дана, а активно се посветила писању и афирмацији на књижевној сцени када је отишла у пензију. Поред поезије пише и кратке приче, хаику поезију, цртице , минијатуре... Аутор је прве збирке песама ,,Камена Душа" и друге збирке ,,Кап Живота .Са поезијом је заступљена у разним групама и порталима, ,,Неказано", ,,Песничке искре" и ,,Онлајн поезија". Добитница је ,,Златног Пера''. Освојила је Друго место на међународном песничком конкурсу,,Панонски Галеб" из Суботице са песмом , ,,Моја је душа " .
Види све чланке од Zdravka Pap
