RUKE
Nežne, bele ruke imala je…
njima doticala neuhvatljive note
žena-statua beše kosmosa dirki…..
Gledah je netremice i njene ruke prenežne.
O, kako ih je samo pokretala,
izvajane do savršenosti, gipke, gotovo svete..
A, nad njihovim ramenima
tanke, crne bretele…
nemirne, nemano prebačene i
jedna gotovo pade pri nagloj plimi muzike….
U mraku, iza pozornice
prekorno pogledah ruke, moje ruke,
šake i sve do lakata ih prozreh, prokleh..
Gde ste bile nevoljnice?
Gde ste bile, što ste ne bile?
Kome ste u komi jednom palac stezale?
Kom’ ste iznutrice prale,
prljavštine ispirale?
Gde ste duše u ropcu sačekivale više puta?
Bežale pod prozore
sakrivene u džepovima,
izlazile samo da mahnete onom ko vas ostavlja,
krale za večito neutaženu glad tela?
Što ste ne bile? Što ste još malene
starca grlile,
silovatelja puštale da radi šta mu je volja,
spavale dok su me davili?
Gde ste, nevoljnice, trostruko ubistvo potpisale?
Sve to, stigle ste za ovo kratko nevreme!…
A, gledaste, ženu-statuu sa rukama labuda
kako oslikava zvukom priču iz vaše mašte…
Što ste me slušale,
otekle i zbrčkane ostale doveka?!
O, što nisu to moje bretele, otkinule se ruke za njima…
Buka je bila pretiha za vrisak prstiju
zavaljenih u meko krilo promašenog života.
Što niste ostale u oazama svog tkanja,
nego stopiraste večito u begu
pružajući se iz grla onima koji okrenuše glave,
ocu i majci, maćehi i očuhu, sreći i životu..?
Tad, tad da sam mogla ogluveti i oslepeti
kakvo bi to rođenje bilo!
Kad god sam vas terala da sve znate, umete,
a sve pogrešno, što ste me slušale?
Nijedna me pesma neće boleti kao ova…
Što ste to opet napisale, bezvoljnice?
Da mi se svetite..zar,
za prebiranje po žicama u tišini tame-
da ne čuju drugi;
za mokre dlanove vaše nad paklenom rekom .. u potaji;
za navlačenje i skidanje otežalih maski s lica;
za kupovanje i prodavanje sebe;
jel’ zato da mi se svetite?
Dosta je…Zar ne videste kako je divno biti čist?
Zalud mi, kukavici, lice međ’ naličjima umivale.
Snežna, žena –statua, bila je čedo jedinstva
i obe ruke, te umilne gracije,
prećutale su mi ono što već decenijama znam….
Buka je prestala, ona se podiže i zablista!
Šamar aplauza , zaboleo me je u grču sramote..
Zaustih rukama da mi slaboj snagu prikupe
al’ ruka pade desnica…za njom i leva,
nevoljna…
Otekle i zbrčkane ostadoše nad hartijom…
Više ih sakata, ni ne vidim…..
samo one tanke, crne bretele
…..kojih nikada na ramenima neće biti…..
Čestitam novu pjesmu, ONOJ KOJA PROSIPA STIHOVE OD
UUpssssss,gde upadoh to? Pesma je teska meni samoj ali nadam se da mi je olaksala deo tereta koji kroz ovaj tok vremena moram nositi…Sada mi je malo lakse….Sta mislis o njoj?
I tesko bolna i jaka i vredna paznje!!!
Aleksandra,
toliko boli u jednoj pjesmi??? Oči u oči bih imao stotinu pitanja, a ovako ništa. Zanijemio sam…
Pozdravljam te,
Miro
Porazgovaracemo uz ratluk i kafu…oci u oci..hehe..
Pa,prijatelji evo i jedne manje bolne,da ne mislite da je sve tesko i sumorno….
Pozdravljam Vas….
reci cu samo…uuhhh….
Razumele smo se…Pozdravljam te i drago mi je sto si zastala kraj mene na trenutak….
Da, procitala sam Ruke; citiracu samo kolegu “Oči u oči bih imao stotinu pitanja, a ovako ništa. Zanijemio sam…”……..
Eto………….kad sam ja dosla do tvojih Ruku, objavljena je kao “slucajno izabrana pesma”……… ne citaj je ti; napisala si je i – zbogom. To radim i ja kad iskazem nesto sto mme je dovelo do..
Ime, prebaci ovu pesmu u svoju kategoriju … ljubac