PESNICI
Od drevnog iskona, pa sve do kraja sveta,
osetljiva je duša, što šeta između planeta.
Od crne tame, pa iznad svetlosti duge, ona svuda zalazi,
gde sve mane, porok gadni, ali čast i vrline pronalazi.
Tu za kukavice mnoge, ova duša pohvale nema,
dok za sve junake, uvek lovorov venac sprema.
Ko god na čast pogazi, to uvek mora da smeta,
svakoj onoj duši, od koje se izgradi poeta.
Pesnik, to je onaj san, koji se ostvari na javi,
pa za svakog od iluzije, on može stvarnost da napravi.
I uvek kad’ je čuveno bilo delo svakog junaka,
bez pesnika, uzalud je njemu pogibija svaka.
Samo kada pesnik, junaku veliki podvig opeva,
u zagrljaju večnosti, hrabri ratnik može mirno da sneva.
Nekad, dok svoju dragu, gleda kako mirno spava,
taj tren pesnik, zauvek će da sačuva od zaborava.
Duh pesnika, stihom će opisati tu lepotu snenu,
da ostane tako, njen trajni spomen u vremenu.
Pesnik, to jeste živo i stalno nadahnuto biće,
koje najmanje je vezano za svoje kosti i mišiće.
Svaka nesputana misao, čvrste mu je građe,
to je uvek temelj, iz kojeg gorostas izađe.
Pesnik, jeste nesputani duh živi,
koji kroz vasionu celu, može slobodno da plovi.
Tu je njemu svaka misao, čvrsta kao stena,
od koje mogu da se izgrade, samo realni snovi.
I kao što na svakoj steni, ostaju tragovi večni,
takvi su oni stihovi, kazani da svima budu tečni.
A ti čoveče, prah si bio, u prah ćeš se i vratiti,
dok pesnika vetar vremena, nikad ne može satrti.
Časni pesnik jedan, kao gomila junaka jeste vredan,
jer svaki rob u njegovom stihu, neće uvek ostati bedan.
Svim pesnicima, slobodna misao nikad ne ostaje pusta,
niti umire kada progovore, za gomilu zapušenih usta.
Pesnici, to nisu samo male i slabe duše snene,
jer njihove misli, mogu i u večnosti da se okamene.
Te jake misli ostaju urezane kao u kamenu,
da trajno budu zapisane u neprolaznom vremenu.
Zato Pesnici i onda kada nas ne bude bilo više,
mnogi će slediti trag, koji nikad neće da se izbriše.
Nikola Vušković
