Ознака: misaona poezija

BORE NA LICU – Ivo Torbica

BORE NA LICU

Ne plaši se bora
Na svom umornom licu,
Jer su one svedok svega
Što si u životu proživeo.

One su pokazatelj vremena
Koje je ostalo iza tebe,
A koje i dalje teče,
Bar za sve one srećnike,
Jer neki uvenu,
Ni ne dočekavši ih.

Lepo je kada starimo
I proživimo
Kako dobre,
Tako i one loše stvari,
Jer život nije med i mleko.

Svaka naša bora
Nosi neku svoju priču
I rado bi progovorila
Kad bi mogla.

Svaka je zauzela
Svoje počasno mesto
Na našem licu.
I tek će!

Svako izborano lice je
Izmučeno.
Lice koje je mnogo toga
Videlo i proživelo.

Svaka ta bora predstavlja
Radosti, tuge, ali i
Mnogo ostavljenih godina
Iza svakog od nas.

Neka ih.
Neka ne smetaju.

Jer, mesto im je
Upravo tu –
Na našim licima!

Kao kakvi spomenici,

Koji podsećaju,
Koji opominju!

NE DAJ NA BRATA – Ivo Torbica

NE DAJ NA BRATA

Šta god da se desi –
U sreći ili nesreći,
U slavlju ili tuzi,
U radosti ili žalosti –

Ne daj na brata!

Ne daj na svoje,
Jer ne znaš
Šta nose na duši,
Šta kriju u srcu,
Jer nisi u njihovim cipelama.

Oni znaju zbog čega nose svoj krst
Kao što i ti nosiš svoj,
Koji, neretko, nije lagan.

Često je težak, najteži –
Poput najveće stene.
Veliki je –
Poput najveće planine.
Gorak je –
Poput pelina.

Svoju čašu žuči
Svi katkad pijemo.
I, zato –
Ne daj na brata!
Ne daj na bližnjega svog!

Nisi kadar da sudiš bilo kome,
Jer, ti nisi Bog!

On je gore
I na njega drugima pokazuj prstom,
I to onda kada se na pravdu pozivaš,
Kada mu u tišini molitve šalješ –

One iskrene,
One čiste,
Za bližnje svoje,

Za svoju sestru,
Za svoga brata!

Svako bira svoj put
I zna zašto je baš njega izabrao.

Možda je nekad bio i pogrešan,
Ali, to su odluke –
Koje moramo prihvatiti,
Koje moramo poštovati,
Sa kojima se pomiriti moramo.
Ne daj na svoju krv,
Ne daj na brata i sestru,
Jer vi ste jedno –
Od iste majke,
Od istog oca.

Bez njih
Nećeš biti ni
Srećniji, niti
Spokojniji.

Naprotiv.
Gola smo sirotinja,
Gladni ljudskosti
I svega što nas čini

Onim čovekom –
Velikim,
Najvećim!

DUŠA – Ivo Torbica

DUŠA

Poput najlepšeg anđela, tvoja duša leti;
Na visinama, ka nebu, iznad samih oblaka.
Čak i preko mora, okeana, pustinja i goleti,
Nakon svih tvojih poraza, pobeda i bitaka!

Iako je telo umorno, duša je uvek radosna,
I ništa je u namerama pokolebati ne može.
U tom svom letu, ona je nimalo zla i pakosna,
Dok se njena putovanja neprestano množe!

Iako je biće usporilo, duša ubrzava svoj hod;
Ona ne poznaje klonuće i uvek stremi ka sreći.
Čak i kada napusti telo i ovozemaljski brod,
Raduje se novom letu, većim plamenom goreći!

U svojoj besmrtnosti, ona zauvek ostaje večna,
Jer sve, poput jave i sna, dođe i najzad prođe.
Ali, ne i duša. Ona ista, bezgranična i čelična ‒
Utkana u ove zvezde, plavo nebo i nebeske lađe!

KIŠA – Ivo Torbica

KIŠA

Tamni oblaci nada mnom,
Kao nebeski brodovi,
Sporo plove.

Teški su, prepuni vode,
Kao što je moja duša ispunjena
Ništavilom, gnevom i gorčinom.

Samo jedna kap,
Što se, najednom, na licu mom stvori,
Nije od sitne i hladne kiše,
Koja po meni kreće da pada.

Al’ za časak, ona će je sprati;
Vetar će je obrisati u trenu!

Pamtićemo je dugo,
Samo kiša i ja,
Koja muku i ćutanje moje razume,

I utehu,
Kao jedini prijatelj,

U korovu od života, pruža.

SVAKOME JE SVOJ BOL NAJVEĆI – Ivo Torbica

SVAKOME JE SVOJ BOL NAJVEĆI

Svakome je svoj bol najveći.
I kada ti se ponekad učini da je
Tuða briga, u odnosu na tvoju,
Sitna, nevidljiva i bezazlena,
Svakome je svoja rana najvažnija.

I neka te nikada nimalo ne čudi
Ako te drugi u trenucima slabosti ne podrže,
U mnogo čemu, tebi bitnom, ne shvate,
Iako si njima celog sebe, vrlo često,
Bezuslovno i nesebično, davao,
A dosta toga si imao da im pružiš,
Gaseći mnoge požare,
Rečima ljubavi, drage duše obasipao.

Svakome je svoja radost najpreča
I za tvoju, kada se dogodi,
Retko ko mari.
Najčešće bude neprimećena.
To nije nešto što se nečeg njihovog tiče,
Od toga nemaju nikakve koristi.

Sasvim sigurno, malo kome iskreno
Ikada budeš po meri i ukusu,
Ma koliko se trudio
Da ljudima u svemu ugodiš.

Samo, neka ti zbog toga nikada ne bude žao.

Na početku, sredini i kraju,
Uvek ostaješ Ti,
Prepušten svojoj sudbini i sebi.

Ivo Torbica
Sva prava zadržana, 2024.

KAD OPET BUDEŠ ZAVOLEO SJAJ U TRAVI – Ivo Torbica

KAD OPET BUDEŠ ZAVOLEO SJAJ U TRAVI

Kad opet budeš zavoleo sjaj u travi,
Sav teret sa odranih pleća će spasti.
Uspravićeš ponosno svoje telo i ramena
I pružiti ruke ka nepreglednom, plavom nebu,
Širokom i bogatom polju i ravnici,
Ka sivom kamenu, najvišem brdu i planini.

Poput surog orla, letećeš do najvećih visina,
Čak iznad gustih i sivih oblaka,
Šireći iznova svoja snažna i jaka krila,
Koja su suviše dugo vučena po prašini i blatu,
Lomljena i bez milosti gažena od strane onih,
Koji ti nikada nisu želeli novi let.

Kada opet budeš zavoleo mirisnu zoru i suton,
Pun mesec i dalekih nebeskih tela sjaj,
Na horizontu tvojih novih želja i snova,
Sunce će, ponovo, tvoj motiv i snaga biti,
Kao i sve lepote koje do sada, pored svih čula,
Ni najmanje osetio nisi, a tako si to silno želeo!

STARI ORAH – Ivo Torbica

STARI ORAH

Pokraj puta, na jednoj uzbrdici
Nalazi se razgranati orah stari
Pravi je ukras na polju i livadici
Najviše mu se obraduju ratari

Godinama tako ponosno raste
Iako plodova nikada nije imao
Često ga pričom seljani časte
Dok je o bogatom rodu snevao

Dođe jesen i sve grane mu ogoli
Ali s prolećem on više ne olista
Ceo krajolik je sada prepun boli
Jer nema starog oraha da blista

Jutros ga, bez milosti, posekoše
Kao da tu nikada ni postojao nije
Suze mnogima niz lica potekoše
I od prejake žalosti srce im bije!

DA LI SU DODIRI DALEKI – Slobodan Jevremović

Snovi odavno sanjani
A daleke livade postale uspomene,
Zli su napisali storije života
A kuće ostale napukle, neme,
Zidova praznih i punih uspomena
Iz života prošlog i ovoga novog,
Dalekog, stranog, betonskih lepota,
Bez livada snova, bez belih rada,
Narcisa, ljutića i detelina,
Onih livada kaćuna bez nas.

Bliski su ostali daleki dodiri
Sanjanih lepota predivne duše,
Kad drhtaji govore a reči ćute,
Kad budni sanjaju neke ljude,
One posebne, dobre, jedine,
Drage i nežne, neke daleke,
Baš one najdraže, upravo te,
One što postaše nove istine.

Ko je taj čovek iz gomila ljudi,
Zašto je tajna za kim srce ti žudi,
Ko je taj što tvoju raduje dušu
I daleke dodire blisko donosi
Samo u odaje, samo u radosti,
U tvoje sve to, lepote sanjane,
Tamo, iz one daljine bliske,
K’o neki lek, za dušu spas,
Tamo, sasvim, u blizinu nas…

Noć nije bila, sada je dan,
Ti sanjala nisi i nije to san.

(Bgd, 17.04.2022.)

NAJLEPŠE REČI – Slobodan Jevremović

Prošao nije, ni sanjani nije,
Ni stari, ni novi, javni i tajni,
Život koji zaista živimo,
Tu iza brane što istine krije,
Na laži nas tera, u susret vragu,
Grdeći Gospoda dragog,
Iz neobuduće, tamne tamnine.

Bežim na livade prelepog cveća,
Bežim da čujem najlepše reči;
Osoba stvarna, al’ ja ne prepoznajem…

Nade su velike, uporno ne menjam,
Nego se trudim naći u proleću,
Ovom što stiže nedosanjanih sreća,
Posebnu detelinu četvorolisnu,
Koja je nežna, k’o prelepa duša,
Ničija druga, već samo njena.

Idem da čujem najlepše reči,
Daleko od gomile nesrećnih ljudi,
Daleko od blata, uz srce nade,
Da od te drage, najbolje duše,
Da vidim i čujem najlepše reči,
Tamo, na livadu odlučne nade,
Tamo, na livadu bele rade…
D. na kraju marta
neke godine…

♥ Krivi ljudi ♥

♥
O tebi sam mislio pesmu da pišem,
Devojčici slatkoj, Božijem biću,
Radosnoj duši istine razigrane,
One nepregledne životne beline
I istine jedine, to pamtim dok dišem,
Dok gledam dete, dok vidim lepotu.
♥
I dani su prošli, pritisle godine,
Pojavili se sa druge strane neki neznani,
Reči veoma slatkih, al’ veoma lažni,
Pogrešni ljudi.
♥
Odrasla devojčica i devojka postala,
U duši je uvek veliko dete ostala
I u poštenju i verovanju, dobroj duši i nadanju,
Nije ni spoznala okolne tate
Što kradu i reči izvrću na pola;
I ništa ne znajući, samo je verovala,
Al’ to su bili svi isti oni, veoma opasni,
Loši ljudi.
♥
Sve su dobroj devojci uzeli, slike pokrali,
Zapise pesama cepali, zapalili,
Snove joj uzeli, dobroj devojci,
Kosu joj uzeli, nestali uvojci,
I dušu hteli, al’ nisu mogli…
♥
I niko joj skoro ne pružio ruku spasenja,
Niko joj rekao reči verovanja,
Niko je uputio gde da se skloni
Od tirana gnevnih, tata bezdušnih,
U glasnoj tišini od svih nazvanih
Krivi ljudi.
♥
Ostala je sa dva bisera života,
Sama sa njima, a nije sama,
I bori se negde svetlost da nađe,
Traži Anđeo Beli put njoj da pokaže,
Da povede napaćene ljude okoline,
Da spase nesrećne iz udoline,
Pute da pokaže starim sa planine,
Da ruku pruži u vodi davljenima,
Da više se nikada ne seti
Da nekad su postojali bili
Krivi ljudi.
♥
Ja sudija nisam, a devojka zna,
Doći ćete svi na sudove strašne,
Vratićete vi osmehe njoj ukradene,
Sve slike cepane, sve pesme pisane,
Sve ćete vi vratiti, gadovi sveta,
Silnici nepravde, neljudi mraka,
Oni najgori
Krivi ljudi.
♥
O tebi je ova pesma pisana,
Devojci slatkoj, Božijem biću,
Vođenoj svetlosti spasa za nas,
O onoj koja napokon vraća radost
Za sve radosti duša za spas.

(Bgd, 20.02.2022.)

/Sva prava zadržana/
*VEOMA SAM SE TRUDIO I ZA PESMU I ZA VIDEO. Ne trpim nikakvo nasilje nad ženskim bićima. Niko nije rob! Neljudi neka se bave sobom i svojim mračnim porivima i neka ne diraju ženska bića.*