ЗА МЕНЕ НЕМА….
За мене нема места на овом пољу,
за мене нема заставе у овом боју,
и нема ни једне туге без очаја,
„кривица“ моја велика је и значајна?!
За мене и моја река узводно тече,
И поља док газим спавају као да је вече,
Тако ми имена са сенима се дружим,
Теше ме и кажу да даље продужим…
Ни речи више за мене утеха нису,
Јер давно лаж су постале без воље,
Осмеси на јецај личе уз репризу,
Хладне су људске руке од мермера горе…
Зачудо капије увек су отворене,
Сва врата споља и изнутра,
Нема ни реза ни катанаца, тих очију,
Кад журно испраћају очајника што лута…
За мене ово је небо сванућа,
Ноћ опсаде заробљених туга,
Стазом ме следе као усамљену вучицу,
Крвави трагови остају уз свога друга…
За мене нема места на овом пољу,
За мене нема застава у овом боју,
И нема ни једне туге без ожиљка,
Зову ме даљине и глас блажени – довека!
(с) Миладиновић Сандра