ВЕРНА НЕБУ – Миладиновић Сандра

ВЕРНА НЕБУ

Ружо моја бела што венеш лагано,
за кога си наду потрошила славно,
коме ли си хтела да опијеш чула,
пупољке делила без стрепње и бола….!?

Измеђ дрвореда ту крај липе старе,
невино си пружала без речи чистоту,
белину је сунце обасјало давно,
лепотом на длану баш свачијем оку!

Али, не уме свако да воли и љуби,
за многе си само лаж под маском сјаја,
трн што боде и оставља само капи крви,
не сме свако лепоти да диви се први!

Ружо моја бела што венеш лагано,
као талас хрлиш ка обали тајно,
латице ко’ дева руке пружаш жељно,
сада поклањаш поглед само небу верно!

И знај само оно искрено те љуби,
из бескраја позвана си по зрацима светлим,
да ко’ звезда сијаш и када си престала,
и поново миришеш када тло осетиш!

© Миладиновић Сандра