ТАЈНА ЛИПЕ
У крошњи моје липе,
зари још твој лик,
и њен си миомирис,
као мој најлепши стих…
Са цвећем њеним се слажеш,
сокове њене пробаш,
шумиш са врелом лишћа,
али шапатом се одаш…
Дамари њени не слуте,
када јој дотакнем кору,
да ослушкујем твоју ћутњу,
наслућујем твоју вољу…
И у врх јој стаблa гледам,
који се с’ небом спаја,
док рој се пчела чује,
душа ти немирно спава…
Понекада тако си далек,
наслућујем у зору,
видим по гранама њеним,
што збијају се у гору…
Сувишно постаје све то,
и липа заједно са нама,
Зашто ти очи језде,
ко’ да су Кумова слама?
Деси се да ми је блиска,
ко’ да је најближи род,
од речи настаје ниска,
од снова постаје брод…
Допловићу ти једном,
где год да вино пијеш,
времена увек има,
љубави битке кад бијеш!
Замирисаћу на тебе,
после часова дугих,
липа ће бити сведок,
како се искрено љуби!
Усидрићу се баш тамо,
где јој је корење….
Схватићеш једном зашто
волим сањарење!
(с) Миладиновић Сандра Мајра