ПЕСМА КОЈА ВОЛИ
Лудило се пробудило
У поноћ до зоре,
Чини ми се да сам сама
Слепо следим море…
Однекуда чују се звуци виолине
Крајолици заспали, уснуле висине…
Немој да ми болујеш
И ти светла звездо
Прошетај се, гани ме, слатко и опрезно…
Рашири те засторе и прекини сушу,
Стихове ми отрезни,
”Уједи” за душу….
Наспи одмах чаше две,
Тек за прве речи,
Поведи у непознато
Ко’ ножем пресечи…
Нек ме гане, ил’ насмеје,
Нек страшно заболи…
Чини ми се написаћу
Песму која воли!
У њој драга ти си немир
Олујни што дише,
Ти си пољубац страствени,
Север који брише,
У њој срећо недостајеш
Више но што иштеш,
тако сјајно поскакујеш
И тихо уздишеш…
Тамо негде у тајгама
Самотна и тајна,
Док ти засторе отвараш
Моја песма спава!
(с) Миладиновић Сандра