О МОЈОЈ РАСИНИ….
О мојој реци певају птице
када јој пролеће угледа лице
и када лишће почне да пупи
тихо процвета маслачак жути…
О мојој реци шапуће Месец
док се заљубљено огледа у њој
сродна је душа навек јој био
а она њему кат-кад и бол….
О њој сањају још нерођени
несвесни свога постојања
она је лек који румени
заласком Сунца… тихо одзвања….
О мојој реци вољени ћуте
док чврсто грли најдубље тајне
кријући њене најлепше куте
жубори кротко док други слуте…
O мојој реци све бих вам рекла
када бих речи имала праве
сваки јој камен, нит, позлаћени,
обе јој обале надкриле гране…
И жури она негде далеко
колико жедних је напојила?
О њој шапућу сва топла лета
за њом вапије ледена зима…
Негде у шкољци недокучиве
попут бисера роје се тајне
тај дах и згоду да је заведу
па често навиру усне јој бајне!
(с) Миладиновић Сандра