КАЗНИ МЕ
Ћуте јер чувају себе,
мисле да је то паметно,
па уздижу копрену
преко своје савести..
Жртвују брата, па сестру…
Ћуте Свети Саво,
и пред Богом су
окретали своја леђа…
Али наши су…
То ме вређа и боли…
Да им опростим?!
И без твојих речи
опростила бих…
Али памти, памти
моја самовоља
јер више нисам
само безазлени голуб!
Светости и царски сине,
праштао си и волео,
ти тако велик и снажан,
оштроуман и важан,
строг према себи,
а према другима благ…
Отварао си прозоре
и видао лажно слепило…
Некога је то опаметило,
и сигурно било вредно труда…
Али после толико година,
и слова… они опет ћуте…!
Ћуте пред болом најближих,
жртвују људе због дуката,
душе им гурају на згаришта…
али оне најјаче побеђују
и опстају…
И ти, ти си све то знао,
а одвео сих их Богу
пред скуте, јер си их волео
волиш и волећеш?
О колико је велика твоја
душа Богом дана,
као да је Исусова крв
тобом текла!
Клањам се понизно
пред тобом брате по крви
и вери, учитељу поколења
и заклињем ти се
да те нећу издати…
Али ме казни за сузе,
јер су грех иако су због
доживељеног зла..
Казни ме оштро, као што
си кажњавао себе..
И недај ми да ти погледам
у очи док не
будем без јецаја
газила најоштријим трњем!
Молим те Свети Саво!
Казни ме!
Казни ме, али знај,
и ја их много волим!
Миладиновић Сандра Мајра