www.poezija.rs

MALENA – Nevenka AlispahićMalena, eh moja Malena,
zasto si tako tvrdoglavo bandoglava,
zato ne pustis sve sto je bilo,
zasto ne zivis ono sto ce biti.
Zivi Malena, zivi, i molim te,
budi kao sto si uvijek bila
ona ista luckasta, ona ista djetinjasta,
ne mijenjaj se Malena,
ni zbog koga, ni zbog cega.
I nemoj biti tuzna, smij se
onim svojim zvonkim smjehom
koji zarazno uzima sve nevolje
onoga koji ga slusa,
lijeci, miluje, grije.

Samo, molim te Malena,
molim, ne prati vise moje korake.
Njih nema.Mene nema.
Ne postojim.Nemam ni ime ni prezime.
Ne trazi ih, nema koraka onoga ko ne postoji.
Ne trazi u mojim rijecima sebe, nema tu nicega.
Ni tebe, ni mene, nema nas.
Nismo ni bili.A bilo jeste, samo ne mi.
Ne postoje ni rijeci ni slike
kojima te slikam, ne, nema tu tebe Malena.
I zasto uzalud tragas za onim
sto ne postoji.

Ne idi za tragom koraka
koji su davno tudji, izgubljeni
za tvoje oci, za tvoj put.
Ne budi sjenka koja se gubi u nicemu,
ti nisi sjenka, ti si moja zvijezda Danica,
moj Mjesec iznad grada
zauvijek izgubljenog za korake
tvojih malih stopala sto mirisu snovima.
Ti si moj najljepsi cvijet u cvijetnjaku
koji nigdje nije zasadjen.
Ko da ga zasadi, kad ne postojim.

Malena, moja Malena,
izbrisi sve, bas sve,
i dobro i lose, i najbolje i najgore,
pocijepaj zaostale fotografije
na kojima se vide moje sjene
i pusti Malena, pusti…
Pusti da zivot tece, da bude to sto jeste,
i molim te, molim, zaboravi.
Zaboravi sve o meni.
Ime, lik, glas, kosu, oci.
Ne postoji vise nista od toga.
Ne cuvaj ono cega nema.

Ti mislis, lazem te, mislis tjeram te.
Eh Malena, kad bi samo znala,
a bolje je, da bolje, da nista ne znas.
Zato, pusti, ne trazi moje tragove
u prasini tudjih ulica,
ne pokusavaj slijediti korak kojeg nema,
ne trazi sjenku koja nikad nije ni bila.
Razumi me Malena, tako mora.
Vjeruj kad kazem, ne postojim.
Vjeruj, bar jednom, samo ovaj put.

I idi, idi svojim putem, trazi korake
koji nisu nepostojeci,
korake koji nisu izgubljeni
Idi i ne osvrci se malena,
iza nema nicega.
Idi, ovaj put pronadji korak koji jeste
i nemoj da ga pratis, uskladi ga,
uskladi sa svojim i hodaj, leti, voli.
Nemoj misliti na mene onih dana
kada ti na lice padnu sjene.
Ne misli se na nepostojece.
Ne sjeca se sjecanja kojih nema.

Malena, eh moja Malena,
ovo je moja najteza nepostojeca rijec
ikad iznjedrena, ikad napisana.
Ne citaj je, nije za tebe, nema tu nicega,
nicega osim molbe, idi, idi svojim putem
i ne misli da te ne volim.
To je nemoguce, nema ljubav nista s tim.
Nisam te volio.Ne moze da voli
onaj koji i ne postoji.
Idi sad moja Malena.
Idi, i nemoj se slucajno okretati.

© Nevenka Alispahić

СУЗЕ МОЈЕ МАЈКЕ – Светлана Биорац-МатићСтајала је сама у смирају дана
иза наше куће, негде загледана,
на уморном лицу златила се њена
крупна, тешка, суза, од свих сакривена.

Плакала је дуго скривена и нема,
дрхтала јој само погнута рамена,
опекле је речи подлости и злобе
изречене гордо од драге особе.

Њене су ми сузе капале по души,
скупљале у клупко горчине и једа,
што у грлу гуши и боли и пече
и никад се више заборавит не да.

Опростила све сам преваре и лажи
и отровне стреле, ране и убоје,
ал опростит никад нећу и не могу
то вече, те сузе добре мајке моје.

© Светлана Биорац-Матић