НАЈЛЕПШИ ЂЕРДАНИ
Најрадије остављам сећања
у сенама прошлости,
нека се одмарају и склапају мозаике,
и волим до саме сржи, да боли,
опасно су ми блиске чари романтике….
У вечности све има свој почетак и свој крај,
лебде тонови као лептири кроз ноћ
према светиљци…
У слепом бунилу најчешће нађем
ожиљак тај, док јутро чекам
као вешти акробата на жици….
Ко сам и шта сам, понекада ни
сама не умем рећи….Пусти
да звезду чувам мало на свом длану,
нека ме опече бар једном у таквој стисци,
све моје мисли нека у ритму плану….
Себично кријем ово сидро сјајно,
чији дар некада таласи помуте,
са лађе зароним дубоко у непознато,
па га загрлим да стишам тешке муке…
Охрабрим себе далеко од тихе луке…
Најрадије остављам љубав у тишини,
у њој она се множи и силно јача,
цвркуће као булбули на грани,
ниже се као најлепши ђердани…
и вине се кроз прозор
с’ првим мирисом пролећа….
© Mиладиновић Сандра