www.poezija.rs

KOŠMAR
Celog je života bio otresit, svojeglav, beskompromisan.
Postigao je puno; postigao je i Ovo:
Slava i bogatstvo uzdigli su ga do trona kada se probudio naglo,
bacio ključ velikog auta, kartice, čekove, a zagrlio vreću sa eurima;
skočio je iz kreveta, kuće, cvetne aleje pa uleteo u
hladnu,
kišnu,
vetrovitu
noć;
Uspeo je da zadrži dah nakon hiljadu metara trke i sudara sa realnom slikom košmara.
Prosjak od voska je pružio ruke, ne zbog poklona, ne, već da bi mu obrisao krv sa čela i rasklopio memljive usne:
“Sine, sine, daćemo sve onim još niže, meni si dovoljan ti,
hvala, hvala, hvala.

Sasvim sam posebna osoba.
To ne mislim tek onako. Ne. Jesam vrlo osobena.
Volim ono što niko ne voli. Ne volim ono što vole svi.
I vi znate da sam izuzetna, ali ne usuđejet se to i priznati.
Jednoga dana, s prijateljicom sam išla na vrlo važno mesto okupljanja. Počela je kiša, vetar…(milina) kao svake jeseni.
Ona je postala mrzovoljna, tamna i suvoparna.
Ja sam plakala kao oblak iznad naših razdvojenih glava; ne zbog njenog stanja (sama je kriva što je tako nepristupačna) već zato što sam rekla oblaku
” Isplači se u mojim očima, imaću o čemu pisati, a ti ćeš se opustiti i smiriti, važi?”
Pristao je i poslao mi tečnu osobinu prijateljske povezanosti.
Ja sam osoba s osobinom svojevrsne osobenosti.
Nje se ne sećeam više a vole je svi.
Vrlo teško me je shvatiti iz gore navedene osobine osobe u sobi koja je
zapravo
oblak jesenjeg pljuska mladosti.

U sumraku sam
pred
ogledalom

češljam sliku koju

vidim

ona se smeje
dvolično umiljava

dobacuje mi
pramen kroz
pletenicu
pa dva oka,
preko svake usne

dugo sedim
i pitam se

ko to češlja one uspomene?