ДВА ХРАБРА БРАТА
Био је сунчан дан и подне
казаљке су се склaпaле,
по договору ја и Коле
кренули смо пут обале…
Два другара, а два брата
сањари по навици,
понели смо и два штапа
и мамке у котарици…
Удице смо забацили,
у онај скривени тишак,
и без даха чекали мирно,
бар комад, а ни два нису вишак…
Сати су пролазили неосетно,
већ се и сутон прикрао,
а ни трага од нашег улова,
мора да се у крчми напио…
Таман се спремили огладнели
да пођемо назад путељком,
кад у близини одјекну пуцањ
и мене учини плашљивим зеком…
Смеје се Коле,
а ја лежим онако потрбушке,
гледа ме шаров и врти репом,
прашњавих шапа и њушке…
“Е, мој бато шта ти се збило,
ловци су далеко,
ти ниси лисац нити медвед,
ех да те види сада неко!”
“Камен је био, а не страх,
старији сам па слушај,
ти си мој Коле сувише млад…
стрпљење ми не кушај!”
Уто се опет зачу пуцањ,
а обадве наде жарке,
побегоше кроз шипражје
без шарова и котарке…
© Миладиновић Сандра