www.poezija.rs

K’o poslednji prosjak ulicama lutam,
spreman da u svakom trenu,
dok drugi prosjaci za novac mole,
molim za ljubav njenu.

Ona se lagano ulicom kreće,
sigurna, ide ka meni,
telo mi gori, šta da joj kažem,
u duši čudan nemir,
ova je žena sigurno znam,
za mene čitav svemir.

Klekoh na pločnik, ona se trže;
“Volim te” Tad joj rekoh.
Pogleda gore u njeno lice;
(Možda bi htela više?)
“Prosjak sam molim za tvoju ljubav,
srce za tebe diše”.

Ona me samo gordo odmeri,
od gore očima svojim,
okrenu leđa, nastavi dalje,
dok ja joj korake brojim.

Sad tužno druge prosjake gledam,
zar oni nemaju nade,
svaki im prolaznik iz svoga dzepa,
ponešto vredno dade.

Ja osta tu na pločniku kletom,
sa tugom da se borim,
al znam da i posle svega,
opet ću da je volim.

Milovan petrović
–

Stari se hrast
setio nas,
klupa pod njim je prazna.
Stari je hrast
čekao nas,
a mi bez hrasta,
o… koja kazna.
Stari je hrast
voleo nas,
sad mu je duša prazna.
Stari se hrast
setio nas,
da nismo zajedno
šta ako sazna?
Stari se hrast
kleo u nas,
a sad smo tako daleko.
Stari se hrast
smejao na nas,
šta ako istinu,
kaže mu neko?

Milovan Petrović

–

Leteo je golub jedan,

visoko, visoko,

pa ugleda golubicu,

njeno plavo oko.

Golubica gnezdo svija

i pomoć joj treba,

pa se golub spusti dole,

pravo s plavog neba.

Donese joj svoje pero,

pa u gnezdo stavi,

golubica zaguguta;

“Anđeo si pravi”.

Sad zajedno golubovi,

brže gnezdo sviše,

gugutaše, poljubiše,

pa se odmoriše.

Iz tog malog, lepog doma,

pod rogom u štali,

uskoro se izlegoše,

golubčići mali.

Hranili ih roditelji,

učili da lete;

“Vratiće se jednog dana

kada nas se sete”.

I zaista odleteše,

golubčići mali,

ostaviše roditelje,

na gredi u štali.

Čekali ih roditelji,

ko svak svoje dete,

ali mladi golubovi,

nikad da dolete.

Jednog dana,

dva jastreba,

videše s visina,

dva mladunca,

pa rešiše,

sladiti se njima.

Razleti se perje svuda,

nasta večna tama,

zadnje reči kad kriknuše;

“Joj tata i mama!”

Čekaju ih roditelji,

na gredi u štali,

zlu sudbinu svoje dece,

još nisu saznali.

Kad vidite dva goluba,

kako tužni sede,

to čekaju svoju decu,

kući da dolete.

 

Milovan Petrović

–

Kraj potoka sedeo sam dugo
i gledao ribe razigrane,
igrasmo se i mi ovde nekad,
provodismo tu najlepše dane.

Potok stari i dalje se igra,
zapljuskuje svojim slapovima,
ribice su bezbrižne u njemu,
pa se potok veseli sa njima.

Ostavismo potok i ribice,
odrastosmo tako iznenada,
putevi nas odvedoše dalje,
stazom škola, a kasnije rada.

Svak je svoju stazu izabrao,
potok nam se sad više ne nada,
ja sam svoju mladost napustio,
a i ti si, nisi više mlada.

Dal’ kroz potok ista voda teče,
ili druga ko mladosti naše,
dal’ su ribe iste one stare,
il se sada moje sene plaše.

Dal’ se i ti kad potoka setiš,
malog slapa, ribica i mene,
dal’ sećanja u tebi postoje,
il ih davno izbrisalo vreme.

Milovan Petrović
–

Zašto mi u snove

bez pitanja dođeš,

poigraš se sa mnom

i uradiš svašta,

vodiš me kroz svemir

i svetove nove,

zaludi me u snu

tvoja bujna mašta.

Tako mi se spretno

u pesme uvučeš,

da o zvezdi, cveću,

možda piso ne bi,

pa sve što bih jadan

započeo drugo,

na kraju se opet

zavrsi o tebi.

Sad si mi i maštu

uzela pod svoje,

pa ništa ne mogu,

već o tebi maštam,

drugi bi te možda,

osudio preko

ja se ne dvoumim,

već sve ti opraštam.

 

Milovan Petrović

–