www.poezija.rs

Cvrčao je cvrčak mali,
jedno celo leto,
sad mu hrane ponestalo,
eto mu ga eto.

Cvrčao je cvrčao,
i zbijao šegu,
sad je sve bliži problemu,
ko ledenom bregu.

Pevali su i drugi,
čak i mnoge ptice,
al za zimu pripremiše,
poneke sitnice.

Sad se cvrčak maleni,
u brige zadao,
bez hrane je prerano,
u jesen ostao.

Smeju mu se jazavci,
male veverice;
“TI mali lenjivče,
šta ćeš bez zimnice!?”

Cvrčao je cvrčak mali,
a i ja sa njime,
pa smo oba u nevolji,
druže pomozi me.

 

Milovan Petrović

–

Niz lice njeno

biser se spusti,

pade u travu žednu,

trava se lagano

nad njim sklopi,

pa biser suzu

žedno popi.

Zašto u oku

suza zablista,

zašto niz lice krenu,

zašto li trava taj biser popi,

zašto?

Tu suzu jednu.

Velika tuga

suzu joj stvori,

dragi joj na pute ode

trava je žedna

pa odmah popi,

željna je, željna vode.

 

Milovan Petrović

–

Putevi se naši ukrstiše,

na raskršću tako iznenada,

nisam znao šta mi život sprema,

ja zaljubljen a ti tako mlada.

 

Volesmo se jedno toplo leto,

putovasmo od grada do grada,

gledaše nas zavidni pogledi,

ja zaljubljen a ti tako mlada.

 

Jesen dođe, uskoro i zima,

putovanja ostaše za nama,

fakultet te prigrli za sebe,

ja zaljubljen a ti tako mlada.

 

Jurila si samo karijeru,

pogazila jedno srce mlado,

otiš’o bi sad iz ovog grada,

ja zaljubljen a ti tako mlada.

 

Ja znam da će novo leto doći,

da ćeš sresti drugoga čoveka,

pustićeš ga da se mlađan nada,

on zaljubljen a ti tako mlada.

 

Ostarićeš za tu karijeru,

još će neko tebi da se nada,

trgnućeš se al će kasno biti,

on zaljubljen a ti NISI mlada.

 

Milovan Petrović

–

Ne volim rastanke

uvek su isti

probude tugu neku,

oči su suzne

grudi se stežu,

naprave od suza reku.

Stojiš predamnom

oče stari

želiš mi na putu sreću,

k’o da mi želiš

reći samo,

da više videt’ te neću.

Ne volim rastanke

tako su slični,

probude neku setu,

ne volim rastanke,

tako su tužni,

mrzim ih najviše na svetu.

 

PESMA POSVEĆENA MOM OCU I NAŠEM POSLEDNJEM RASTANKU.

 

Milovan Petrović

–

Svi mudraci ovog sveta

da mi nude misli svoje,

odbio bih, odbacio,

želim znati misli tvoje.

Svi učeni ljudi sveta

da za mene plane prave,

ja bih samo poslušao,

planove iz tvoje glave.

Ja u tebe samo gledam

nadu samo tebi dajem,

učeni mi ljudi kažu,

da na ludi kamen stajem.

Smirite se učenjaci

ostavite vi nauku,

kad je ljubav u pitanju,

vi ne znate pravu muku.

 

Milovan Petrović

–