Добродошли!
. Zgazeno cvece ozivljava Cim ga ljudski andjeo dariva. I duse slupane se sastave Nepropusta vise promaje. . Popnimo se dve stepenice Putevi su osvetljeni… Ova tama zemaljskih glodara Nije nam potrebna. .
.
Zgazeno cvece ozivljava
Cim ga ljudski andjeo dariva.
I duse slupane se sastave
Nepropusta vise promaje.
.
Popnimo se dve stepenice
Putevi su osvetljeni…
Ova tama zemaljskih glodara
Nije nam potrebna.
.
Polako ću možda nestati sa vetrom kao što sam došao pre pedeset leta, lagano, nečujno, krila raširiti odleteti daleko sa strujama vetra. Poneću sa sobom sva sećanja svoja, uspomene, padove, maštanja i snove, ostaviću za sobom samo koju suzu, otići ću dalje jer trenutak zove. Otići ću tako , tiho, iznenada, kako niko odlazak primetio … Настави са читањем “POLAKO ĆU MOŽDA NESTATI SA VETROM – Milovan Petrović”
Polako ću možda nestati sa vetrom
kao što sam došao pre pedeset leta,
lagano, nečujno, krila raširiti
odleteti daleko sa strujama vetra.
Poneću sa sobom sva sećanja svoja,
uspomene, padove, maštanja i snove,
ostaviću za sobom samo koju suzu,
otići ću dalje jer trenutak zove.
Otići ću tako , tiho, iznenada,
kako niko odlazak primetio ne bi,
i nikome žao možda biti neće
al sigurno znam da biće žao tebi.
Zbog toga te nosim u visine gore,
kao svetlu tačku iz moga života,
jer sećanja lepa vezana su za te;
ljubav, radost, sreća i tvoja dobrota.
Milovan Petrović
–
4. новембар 2012. у 17:48 Znam šta jeste pesma i velika ljubav u njoj I posramljena sam Jer Mislila sam da umem da pevam I da umem da te volim Da je zaista tako Napisala bih uzvišeni sonet o tebi U kom bi vitez moj bio Ukrasila bih te Girlandama najlepših prideva i odlikovala Crnom … Настави са читањем “POEZIJA PROZE”
. Nestala sam… Ni u kapljici zuci nema traga…… Ne smrvise me poplave..potresi … Nestaje nestalo u neizdisaju nestalom… . Iskra neaktivirana tamu prepolavlja, Sve u inat nistavila… Nistavluk progledava u bunilu snova Sluga je samo izvrsenja… . Nesahranjeno sam posvojce, Odbaceno predivo… Ma ko bi mi se radovao….!? Jucer je prohujalo! . Cvece cveta … Настави са читањем “NISTAVILO ~ milka vukic v.”
.
Nestala sam…
Ni u kapljici zuci nema traga……
Ne smrvise me poplave..potresi …
Nestaje nestalo u neizdisaju nestalom…
.
Iskra neaktivirana tamu prepolavlja,
Sve u inat nistavila…
Nistavluk progledava u bunilu snova
Sluga je samo izvrsenja…
.
Nesahranjeno sam posvojce,
Odbaceno predivo…
Ma ko bi mi se radovao….!?
Jucer je prohujalo!
.
Cvece cveta u sva godisnja doba
VOLJOM SVEVISNJEG BOGA !
ПЕСМА ПРИЈАТЕЉУ – ЈовДраг Пишем песму пријатељу драгом, Вртови су рајски његова адреса, Мислима ћу стихове слати к небу плавом, Знам да ће их чути и климнути главом. Узеше га Анђели јер им такав треба, Та громада човек праведнога кова, Што велику душу делио је свима, А њему шта остане, нек има шта има. То … Настави са читањем “Pesme nedelje oktobra 2015.bira Lepa Simić”
ПЕСМА ПРИЈАТЕЉУ – ЈовДраг
Пишем песму пријатељу драгом,
Вртови су рајски његова адреса,
Мислима ћу стихове слати к небу плавом,
Знам да ће их чути и климнути главом.
Узеше га Анђели јер им такав треба,
Та громада човек праведнога кова,
Што велику душу делио је свима,
А њему шта остане, нек има шта има.
То велико срце издржало није,
А сваку је бољку хтео да прикрије,
Да други не виде да му ишта фали,
И никад не кажу, био човек мали.
Године смо многе провели у причи,
животу се ругали, на шта све то личи,
И кад тражих друга, кад душа зајечи,
У њему га нађох да ми тугу лечи.
У причама дугим исправљасмо Дрину,
Па смо ту горчину топили у вину,
А на крају увек задње речи беху,
Ми смо само смртници, а Бог ће о греху.
Знам да ће с неба опет све да гледа,
Душа праведника никад не нестаје,
И док вољом Бога, Анђелима служи,
Његова се душа опет снама дружи.
Почивај у миру пријатељу драги,
Чиста ти је душа да пред Богом станеш,
По човечним делима памтиће те време,
Пријатељ те жали, јер било је невреме….
© ЈовДраг
_______________________________________________________
Песма посвећена мом другу и пријатељу Милутину Цветковићу.
МИ – Светлана Ђурђевић
И то смо МИ
рођени и одрастали у Крушевцу
и на то поносни сви
на порту и цркву Лазарицу
о чему певају сви заљубљени
ноћним окупљањем на фонтани
док понеки залутају на Костурницу
на климаве клупе загрљени
или продужи стазама багдалским
кад крију своју недоумицу
младошћу и снагом занесени
И то смо Ми
раштркани по глобалном селу
што се планета Земља зове
али и даље ненадмашни у свему
(јер изазови су препреке нове)
што смо започели и довршили
И то смо Ми
генерација ‘ 65. – ‘ 66.
рођени у једној а сазрели у четвртој држави
и тиме су сва светска – наша места
МИ
одважни једноставни и моћни
небитно да ли нам је листа
прва пета или шеста
МИ
јединствени и горди
славимо бриљантних 50 лета!
© Светлана Ђурђевић
БОСУТ СРЕМОМ ТЕЧЕ – Слободан Цвитковић
Ако негде могу срећан бити,
ако на земљиној кугли има раја,
онда су то Босут и ова села,
овај део мога родног краја.
Док тихо жубори та мала река
поред воде лепоти краја нема.
Мир и спокој увек нас чека
ту, на почетку равног Срема.
Дивна су наша сремска села,
која су по Босуту знана,
улицама њиховим вода тече,
па су у песмама опевана.
Грк је по Филипу познат,
по Вишњићу и име носи,
али Босут селу душу даје
и људима срећу доноси.
За Моровић сви су давно чули
ту се девојке мостовима шетају
док свога драгог чекају,
у бистрој води се огледају.
А Батровци моје село мало
крај Босута давно је настало,
ко се његове ‘ладне воде напио
до судњег дана у срцу га је носио.
Мила река запљускује три села
па им даје чари којих нигде нема,
а из реке подиже се измаглица бела
носи поздрав широм целог Срема.
© Слободан Цвитковић
Pokušavam da te zaboravim,
prečim ti prolaz ka mislima i duši.
Gradim zidove moćne, koji horde drže,
al tvoj ih pramen kose kao paučinu ruši.
Ponosan, nekad proslavim uspeh
i pomislim da sam slobodan od tebe,
doleti tad opet, staro osećanje
ljubavi i patnje što mi dušu grebe.
Po nekad mi nezvana ti u snove dođeš,
pomutiš mi misli kao brza reka.
Počnem da se nadam, u nadi se budim,
na javi sam opet senka od čoveka.
Istinu znam, uzalud te sanjam,
mi smo dva daleka, različita sveta,
koji kad se spoje, tu života nema,
ostaje samo tuga,patnja, bol i šteta.
hladan i nag pipao je inje pod pupkom žudno iz noći u noć pod perinom vraćene prošlosti skvrčen u fetus ogrtao je oko sebe polusan kao svilenu kožu žene koja ga je volela na postelji od kostreti kajanja čekao je nulti tren između dva vremena da oživi uglavljen u san između njenih carskih butina od … Настави са читањем “STALAKTIT (EROTIKON)”
hladan i nag
pipao je inje pod pupkom
žudno
iz noći u noć
pod perinom vraćene prošlosti
skvrčen u fetus
ogrtao je oko sebe polusan
kao svilenu kožu žene koja ga je volela
na postelji od kostreti kajanja
čekao je nulti tren između dva vremena da oživi
uglavljen u san
između njenih carskih butina
od (ne)oprostivog pamćenja
prosjački skrušen
kamčio je sopstvene krvi zrnca
još jednom da se prospe toplinom
po zimi što mu okiva prepone
bez daha
zadavljen grudvama njenih nadošlih grudi u grlu
zaglušen
glasom kojim ga je uzalud zvala
kad se oglušio o ljubav zaveden novom strašću
bubnjevima srca razbuđen
dok se slast sna topila u gorčinu jave
dlanovima je topio inje u bolne kapatke
i kapao poslednju so sebe
iz stalaktita bez snage
za pećinu stvarnosti
bez eha
Anđele…od prvog pogleda, znala sam da si nešto posebno, gledala sam tvoj osmeh, ali mi je srce kucalo za njega… Anđele, bio si uvek tu, i na kiši i na vetru i mećavi, pružao si mi ruku. Znam anđele, svašta se zbilo… Možda sam i htela da priđem korak bliže ili sam možda … Настави са читањем “Anđele”
Anđele…od prvog pogleda,
znala sam da si nešto posebno,
gledala sam tvoj osmeh, ali mi
je srce kucalo za njega…
Anđele, bio si uvek tu,
i na kiši i na vetru
i mećavi,
pružao si mi ruku.
Znam anđele, svašta se zbilo…
Možda sam i htela da priđem
korak bliže ili sam možda
čekala da ti doletiš meni…
Vetar te je odneo svojim putem
i lažne boje duge su prekrile tvoj lik.
Prolazila sam kroz oluje i mećave
i znam anđele, nisam se setila tvog lika.
Sada znam anđele…bila je to greška…
Znam anđele…išla sam svojim putem
skoro zaboravljajući
da ti postojiš.
Onda si se stvorio i poleteo mi u zagrljaj..
Anđele, bila sam zbunjena kolko i srećna,
možda sam tek tada bila svesna
da predamnom stoji anđeo.
Znam anđele, čula sam šapat
tvoga srca i pala ti u zagrljaj,
ali sam zaboravila
da anđeli ne praštaju grehe.
Znam anđele…slomila sam ti krila,
ali veruj anđele da nisam bila ni svesna toga…
Anđele, shvati, ja to ni u snu nisam htela,
ali desilo se anđele.
Pitala sam se anđele,
kako nisam prepoznala te oči?
Kako sam mola da samo prođem pored njih?
Kako se to anđele zbilo?
Čekala sam, strepela i ipak očekivala
tvoj oproštaj…ali
sam zaboravila da anđeli ne
praštaju grehe…
I zaista, vratio si se anđele,
ali si mi samo rekao “zbogom”.
Mislila sam anđele da si okrutan,
ali znam anđele hteo si da kažeš
da je ponos veći od ljubavi.
Anđele…suze su mi tada
klizele niz obraz kao biseri…
Znam anđele, za mene si to bio i ostao.
Sve osim tebe bilo je lažno.
Pokušavam da te zaboravim, prečim ti prolaz ka mislima i duši. Gradim zidove moćne, koji horde drže, al tvoj ih pramen kose kao paučinu ruši. Ponosan, nekad proslavim uspeh i pomislim da sam slobodan od tebe, doleti tad opet, staro osećanje ljubavi i patnje što mi dušu grebe. Po nekad mi nezvana ti … Настави са читањем “Pokušavam da te zaboravim – Nenad Đekić”
Pokušavam da te zaboravim,
prečim ti prolaz ka mislima i duši.
Gradim zidove moćne, koji horde drže,
al tvoj ih pramen kose kao paučinu ruši.
Ponosan, nekad proslavim uspeh
i pomislim da sam slobodan od tebe,
doleti tad opet, staro osećanje
ljubavi i patnje što mi dušu grebe.
Po nekad mi nezvana ti u snove dođeš,
pomutiš mi misli kao brza reka.
Počnem da se nadam, u nadi se budim,
na javi sam opet senka od čoveka.
Istinu znam, uzalud te sanjam,
mi smo dva daleka, različita sveta,
koji kad se spoje, tu života nema,
ostaje samo tuga,patnja, bol i šteta.
БЕСНИ ВЕТРОВИ Одавно ова душа учи да трчи пољима, да плива морима, да топи санте, разбија окове, да ломи чаше, и прави скокове… Одавно су јој опсесије бесни ветрови, таласи који се пене, разбијају о стене… Одавно хода боса ноћима, под сјајним звездама разбаца бреме… Одавно се дави у капима вина, звуцима харфи и виолина, … Настави са читањем “БЕСНИ ВЕТРОВИ….. Миладиновић Сандра”
БЕСНИ ВЕТРОВИ
Одавно ова душа учи
да трчи пољима,
да плива морима,
да топи санте,
разбија окове,
да ломи чаше,
и прави скокове…
Одавно су јој опсесије
бесни ветрови,
таласи који се пене,
разбијају о стене…
Одавно хода
боса ноћима,
под сјајним звездама
разбаца бреме…
Одавно се дави
у капима вина,
звуцима харфи
и виолина,
погледу ћутања
сањарења,
као лептир шапуће
сатима, данима…..
Не могу јој ништа
радозналој,
враголастој, врцавој,
а понекада сетној,
не могу јој ништа
тврдоглавој, упорној,
ништа не могу,
надасве спретној!
Зароби ме у трену
разуздана,
борба са њом је
непоуздана!
Бесна ме окује у трену,
у часу ме ослободи
сузама заливену!
Животом пуна
над облацима,
воли да спава
на пропланцима…
Зна та да остајемо
до задњег дана
на улицама
чежњивог Балкана!
(с) Миладиновић Сандра
Napravi još jedan korak ništa ti faliti neće taj korak zbog kog se dvoumiš može te odvesti do sreće. Pobedi svoju sujetu i kreni napred samo ti ne znaš a sreća možda čeka te negde tamo. Ostavi sve loše za sobom i sve će vodom oteći a taj će te korak sigurno, odvesti ka tvojoj … Настави са читањем “KORAK DO SREĆE – Milovan Petrović”
Napravi još jedan korak
ništa ti faliti neće
taj korak zbog kog se dvoumiš
može te odvesti do sreće.
Pobedi svoju sujetu
i kreni napred samo
ti ne znaš a sreća možda
čeka te negde tamo.
Ostavi sve loše za sobom
i sve će vodom oteći
a taj će te korak sigurno,
odvesti ka tvojoj sreći.
Kada je konačno sretneš,
ne traži sreću drugu,
jer posle nje ćeš jedino naći,
ponovo bol i tugu.
Zato je čuvaj za sebe,
miluj je svakoga dana
jer samo je jedna sreća,
svakome obećana.
Milovan Petrović
–