Polako ću možda nestati sa vetrom
kao što sam došao pre pedeset leta,
lagano, nečujno, krila raširiti
odleteti daleko sa strujama vetra.
Poneću sa sobom sva sećanja svoja,
uspomene, padove, maštanja i snove,
ostaviću za sobom samo koju suzu,
otići ću dalje jer trenutak zove.
Otići ću tako , tiho, iznenada,
kako niko odlazak primetio ne bi,
i nikome žao možda biti neće
al sigurno znam da biće žao tebi.
Zbog toga te nosim u visine gore,
kao svetlu tačku iz moga života,
jer sećanja lepa vezana su za te;
ljubav, radost, sreća i tvoja dobrota.
Milovan Petrović
–
(Прочитано: 31 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.289.379 пута)