Рајица Драгићевић: СРБИЈА 1918.

СРБИЈА 1918. лађе миришу на успомене гудуре на тек прошли живот блажени пуцају видици дан рањава ноћ у старачким ногама таласа се крв вучја подиже се из пропасти моје племе свету намешта капу и суче мрке брке свети никола путниче свети јоване крститељу буди на помоћи у шумадији још нису лампе згасле као да су … Настави са читањем “Рајица Драгићевић: СРБИЈА 1918.”

СРБИЈА 1918.

лађе миришу на успомене
гудуре
на тек прошли живот
блажени пуцају видици
дан
рањава ноћ
у старачким ногама таласа се крв вучја
подиже се из пропасти моје племе
свету намешта капу и суче мрке брке
свети никола путниче
свети јоване крститељу буди на помоћи

у шумадији још нису лампе згасле
као да су фитиљи без краја
а осветлиле су богами векове уназад и унапред
њих да нема балкански би мрак био потпун
а биле су једина искра у прозуклом оку лепих
пенелопа
којима свраћали су вукови у покидане снове
увлачили се кроз напуклу таваницу
сваки својој
и сјуривали међу облутке
мрмљајући штуцајући бечећи се и горопадећи

Из књиге „Истрајавам“, Научна књига, Београд, 1996.

Песничка сусретања у позоришту – Књижевне критике Милоша Ристића

  О ЉУБАВНОЈ ПОЕЗИЈИ – Милош Ристић Из књиге – ОТВОРЕНО О КЊИЖЕВНОСТИ Коначно, дошли смо и до теме љубавне поезије. Шта треба да садржи једна добра љубавна песма? Да ли довољно искуства, или довољно оног осећаја, који је неповратан, али и непролазан, који нас обузме тако јако, тако снажно, јаче него читање боемске, па чак јаче него … Настави са читањем “Песничка сусретања у позоришту – Књижевне критике Милоша Ристића”

 

О ЉУБАВНОЈ ПОЕЗИЈИ – Милош Ристић
Из књиге – ОТВОРЕНО О КЊИЖЕВНОСТИ

Коначно, дошли смо и до теме љубавне поезије. Шта треба да садржи једна добра љубавна песма? Да ли довољно искуства, или довољно оног осећаја, који је неповратан, али и непролазан, који нас обузме тако јако, тако снажно, јаче него читање боемске, па чак јаче него читање родољубиве, песме, која је сама по себи значајна, која је нешто заиста тренутно вредно. Љубавне песме се данас код нас пишу као по наруџбини.

Ја те волим, Ти ме волиш, Мени, Теби, Ћао, Здраво… Жене заузимају тачку феминистичку, не знам како то успевају… Она пише поезију, носи Витона, и песничка је цела. Дал’ то може, дал’ то бива, што би реко Марић, о чему се ту ради? И, док оне, без којих не можемо, заузимају феминистичко полазиште, феминистичко одредиште, феминистички угао, тај ,,женски принцип”, што би рекла једна моја професорка са студија, мушкарци опет заузимају другу страну, терају контру оне, терамо контру ми. Терају оне, терамо  ми, па где дотерамо! У сваком случају, и жене и ми, грешимо, и, никако да, заиста, неку добру, љубавну песму напишемо.

Настави са читањем “Песничка сусретања у позоришту – Књижевне критике Милоша Ристића”

DELFINI SA KAPICAMA (Delfinicija vaterpola)

U bazenu svima zort neizvesno, to je sport, obučeni kapljicama delfini sa kapicama. Odbrojavaju sekunde, minuti četvrtinu će izginuti, Srbiju su slavili kitove podavili. Ređaju gol za golom caruju vaterpolom, svi pred Stari Dvor na navijački hor. Takmičenja su vodena plivanjem do ordena Arena je vatrena, od skandiranja gori zastava leprša, vijori. Plave, bele, crvene … Настави са читањем “DELFINI SA KAPICAMA (Delfinicija vaterpola)”

U bazenu svima zort
neizvesno, to je sport,
obučeni kapljicama
delfini sa kapicama.

Odbrojavaju sekunde, minuti
četvrtinu će izginuti,
Srbiju su slavili
kitove podavili.

Ređaju gol za golom
caruju vaterpolom,
svi pred Stari Dvor
na navijački hor.

Takmičenja su vodena
plivanjem do ordena
Arena je vatrena,
od skandiranja gori
zastava leprša, vijori.
Plave, bele, crvene boje
Evropu ne spašava Noje.

Твоја срећа – Зоран Танкосић

Твоја срећа   Сети ме се онда кад пожелиш срећу, узјахат ко вранца што копитом копа вијугаве путе зарасле у цвећу, силином жеље, жаром галопа.   У дрхтају тела што ко звезда трепће, од помамне страсти, пред гашење своје, узаврелом крвљу, срцем које клепће, распирујући тмине, и загасле боје.   Мимо знања свога, да узлете … Настави са читањем “Твоја срећа – Зоран Танкосић”

Твоја срећа

 

Сети ме се онда кад пожелиш срећу,

узјахат ко вранца што копитом копа

вијугаве путе зарасле у цвећу,

силином жеље, жаром галопа.

 

У дрхтају тела што ко звезда трепће,

од помамне страсти, пред гашење своје,

узаврелом крвљу, срцем које клепће,

распирујући тмине, и загасле боје.

 

Мимо знања свога, да узлете прели,

вечита сена од спављиве нижи,

у тој капи слаткој, што цепа и дели-

никад био даље, никад био ближи.

 

Јер осећаш додир од којега дрхтиш,

ко најтужнија песма из стегнута грла.

Како ли се пева? Питаш, затим ћутиш,

зар боли и таква, у стиху замрла?

 

Сети ме се тада, ја мноштво жртвовах,

знамења, видика, што у себи носих,

за осмехе твоје, срећу, ја лудовах,

с скитницама лутах, с убогима просих.

 

Све за ради тебе, све за твоје усне,

што биваху даље што их више воле`.

Брах са свога дрва плоде неукусне,

и отрове гутах да жеђи утоле.

 

Беше давно, а можда тек јуче,

ниси знала познати колко срећна беше,

и данашња радост није, нешто вуче,

остављени трагови никад неумреше.

 

И откуд цвећа тамо где се гробље пружи,

откуд мости онде где ватра избриса,

ту мисао љубави , сред набреклих груди,

шћућурену тугу испод свих кулиса.

 

Сетићеш се мене због тог знања јасног,

ал` чежњивој сили име нећеш дати,

док одзвања дуго ехо часа касног-

срећа може бити само кад се пати.

 

Бајка – Милан Глушчевић

Бајка Питања је увек на претек; Црта по црта , к’о у некој причи … А ко не воли причу пред спавање? Причу пуну ожиљака… А и тај ожиљак даље смета; Негде тамо око лета… Или кад већ.. Мисао Кад прошета Од почетка Па до краја… Кад завриштиш од сазнања Опет прочитај причу : Да … Настави са читањем “Бајка – Милан Глушчевић”

Бајка

Питања је увек на претек;

Црта по црта , к’о у некој причи …

А ко не воли причу пред спавање?

Причу пуну ожиљака…

А и тај ожиљак даље смета;

Негде тамо око лета…

Или кад већ.. Мисао

Кад прошета

Од почетка

Па до краја…

Кад завриштиш од сазнања

Опет прочитај причу :

Да останем без даха

SVE JE PROLAZNO – Milovan Petrović

Sve je prolazno ljubavi moja prolazni dani, prolazni sni, prolazna kiša što danima lije prolazan život a s’ njim i mi. Sve je prolazno moja draga zablista na tren kratko ko blic, i život ovaj prolazan kratak k’o što je prolazan i dobar vic. Sve je prolazno u ovom životu i ništa večno ovde ne … Настави са читањем “SVE JE PROLAZNO – Milovan Petrović”

Sve je prolazno ljubavi moja
prolazni dani, prolazni sni,
prolazna kiša što danima lije
prolazan život a s’ njim i mi.

Sve je prolazno moja draga
zablista na tren kratko ko blic,
i život ovaj prolazan kratak
k’o što je prolazan i dobar vic.

Sve je prolazno u ovom životu
i ništa večno ovde ne traje,
uzmimo zato trenutak ovaj
što nam prolaznost života daje.

Sve je prolazno i tren je samo,
pa hajde u trenu da uživamo.

Milovan Petrović

ТУГА КИШЕ -Срећко Симић

ТУГА КИШЕ   Следећи кап кише док се низ прозор слива, увек до њеног лика дођем при дну, и као да је ту иза затворених очију њен додир тражим. Магле су однеле пејсаже ране јесени са њом, негде далеко. На клупи, на крају парка, као усидрена барка тумачим снове случајно одсањане на мом рамену, и … Настави са читањем “ТУГА КИШЕ -Срећко Симић”

ТУГА КИШЕ

 

Следећи кап кише

док се низ прозор слива,

увек до њеног лика дођем при дну,

и као да је ту

иза затворених очију њен додир тражим.

Магле су однеле пејсаже ране јесени са њом,

негде далеко.

На клупи, на крају парка,

као усидрена барка тумачим снове

случајно одсањане на мом рамену,

и шапућем трави и камену

да ми све њене тајне одају.

На столу, недовршена реченица њених мисли,

шоља кафе испијене на брзину са отиском прста на дну

( ко зна шта је пожелела

а ја сам убеђен био да сам то ја) мирише на превару,

и увек је свежа.

Око ње се не хвата паучина, нити је ремети тишина

што са кишном јесени ромиња,

ни децембар,

што по прозору

игра свој ритуал пролазности је не стеже.

Разгрћем пахуље снежне

а оне хладне и нежне

као из ината заједно с њом

на мојим длановима заувек умиру.

А ја их уморан пијем

од истине кријем

да сам залутао пратећи кап кише

што се низ прозор слива с пролећа.

RUDINE Svetozar N.Popović

Kao nekad na dan sveti bagremovo cveće cveta A u bezdan ko u ponor uvriješe sve vrleti Prljavijem tokom teče protok nade u beznadje Sahraniše bez istine sva rađanja u livade Prazne prostor od gomila što ih vijek nagomila Nagomila kam do kama u Rudinu navrh Plata Stare kosti od vremena zgomilaše ko nekada Od … Настави са читањем “RUDINE Svetozar N.Popović”

Kao nekad na dan sveti bagremovo cveće cveta
A u bezdan ko u ponor uvriješe sve vrleti
Prljavijem tokom teče protok nade u beznadje
Sahraniše bez istine sva rađanja u livade

Prazne prostor od gomila što ih vijek nagomila
Nagomila kam do kama u Rudinu navrh Plata
Stare kosti od vremena zgomilaše ko nekada
Od gomile do gomile trag u magli nešto krije
Sva prljava utočišta duše neke što nesmije
Od istine ovog pakla raju prići ni na vrata

Sad stadima kojih nema na rovine korov klasa
U pepelu utisnuta svaka stopa našeg stasa
Trag u magli što ostade na kamenu od koraka
Nestadoše svi potoci presušuje rijeka svaka
Pa u mulju umuljana ona ruka koja prosi
Umuljala staro sjeme da sjemenu sad prkosi

Ako kreneš kod komšije da dozoveš neku nadu
Komšija je svojom kavgom zatrpao kućna vrata
Na pragu su zatrpane stare stope od đedova
Nema više u koraku stare stope opanaka
Dok korača neko drugi kroz utrobu ovog pakla

Zaprljane ubrisima teške ruke od motike
Isprazniše sva sjećanja i sva stada i sve rike
Na ugiču zvona nema zvoni neka nova jeka
Stado čuva od vukova okoćena tek vučica
Za grlo je stegla prvo stada ovog predvodnika
Da bi vučad ispod grla prve zube naoštrila

Čobani su od svog stada samo čaktar sačuvali
Pa bez stada oko grla čaktar s ovna objesili
Zvoni čaktar na zvonjavu kraj poila i korita
Odzvanjaju na sred praga svi tragovi od kopita

Rukavima obje ruke tudje čelo obrisano
Znoj pokapa po ognjištu sa veriga kota pade
Okide se alka prva sa hrastovog starog pruta
Sa šljemena potekoše neke nove kišne kapi
Na ognjištu nasred kuće utuli se plamen jarki

Nema više one jeke posustala na kraj sela
Nema više kamo ode zadnja priča sa sijela
Rasprodaše sva ognjišta i korijen gdje hrast žili
Moju prošlost u istinu niz Plato su pretočili

Adio Stefan Rakovic

Noćas će se,iz nebesa,poroditi tama, i neutješne muze isplakati kiše, noćas ćeš poželjeti da nisi tako sama i da sam ti trebao možda malo više. Neki će ti momci,dok lutaš ulicama, klicati prosto, i mahati svojim prljavim udicama. Neki će te debeli,podmukli poslodavac, pipati za bijedu,za otužni minimalac, a ti ćeš, nesretno moje,nestrpljivo čekati, za … Настави са читањем “Adio Stefan Rakovic”

Noćas će se,iz nebesa,poroditi tama,
i neutješne muze isplakati kiše,
noćas ćeš poželjeti da nisi tako sama
i da sam ti trebao možda malo više.

Neki će ti momci,dok lutaš ulicama,
klicati prosto,
i mahati svojim prljavim udicama.
Neki će te debeli,podmukli poslodavac,
pipati za bijedu,za otužni minimalac,
a ti ćeš,
nesretno moje,nestrpljivo čekati,
za pijanim džipčijama čeznutljivo gledati,
bićeš salvom psovki odbijena
i snovima o lažnoj slavi propijena.

A mogla si mnogo,da si malo htjela,
da si sa mnom na oblaku ljubavi sjela.
Ispredao bih ti priče iz predavne antike
bio bih oslobođen iz kaveza prenaglašene romantike,
pustio bih te da se useliš u duboke kutke moje duše I ne bih dao da nas logike,ove naše proklete sredine guše.

Znaš da mi je,kao uspomena,od đeda,ostala jedna mala drvena flauta,
da me nikada nisu interesovala skupocjena auta,
i znaš da,ponekad,sasvim slučajno,
sanjam pregršt unučića
i da redovno iščitavam Dučića
i da se često pozivam,
na racionalno,
da sam poodavno prezreo
sve nacionalno.

Baš zbog svega toga nisi smjela
da dopustiš,
da srećne dane sa mnom tako lako,
propustiš,
da ti život bude spakovan u mračne kutije,
da ti bivši ljudi budu moralne sudije.

Mogli smo mnogo,nesretnice moja
iz pehara rajskog piti slatko piće,
postala je gola,mala duša tvoja,
premoreno tvoje tako malo biće.

Noćas će se iz nebesa poroditi tama,
a neutješne muze isplakati kiše,
I opet ćeš,noćas jadno moje,
poželjeti da nisi tako sama
i da sam ti,ipak,trebao malo više.

Песничка пловидба – Зоран Танкосић

Песничка пловидба  Широком пучи, мирним морем пловље, реч из срца мога, која се отисну, да таласом моћи ваздиже све словље, до самих свода, стиха који блисну. Да у блеску таквом, удари у прами, приказујући пловне ток`е мојих стреми, световних строфа што живљу у нами, заспалих ко ларве у песничкој дрем`и. Без страха од буђења немани … Настави са читањем “Песничка пловидба – Зоран Танкосић”

Песничка пловидба

 Широком пучи, мирним морем пловље,
реч из срца мога, која се отисну,
да таласом моћи ваздиже све словље,
до самих свода, стиха који блисну.

Да у блеску таквом, удари у прами,
приказујући пловне ток`е мојих стреми,
световних строфа што живљу у нами,
заспалих ко ларве у песничкој дрем`и.

Без страха од буђења немани дубина,
обличја од стварности којих пером њекам,
без икаквог сазнања свршетка тог чина,
којег занесен у пловидби чекам.

Јер ја нисам овде, већ на мору плавом,
где не требам друго до те мирне струје,
што плимама снова пркосно пред  јавом,
златне снове плете, нове риме кује.

© Зоран Танкосић