МЕЂУ ЖИВИМА…… Миладиновић Сандра

МЕЂУ ЖИВИМА Поглед јој је шарао бескрајним ћилимима, негде далеко где не допире ни чежња жељу ни трава росу… Тамо где дукати не звече јер не постоје, где цвеће не затвара крунице јер је вечни дан… Можда је то само био сан, али јасно га је видела… толико јасно, да нико на њеном месту не … Настави са читањем “МЕЂУ ЖИВИМА…… Миладиновић Сандра”

beskraj

МЕЂУ ЖИВИМА

Поглед јој је шарао
бескрајним ћилимима,
негде далеко
где не допире
ни чежња жељу
ни трава росу…
Тамо где дукати не звече
јер не постоје,
где цвеће не затвара крунице
јер је вечни дан…
Можда је то само био сан,
али јасно га је видела…
толико јасно,
да нико на њеном месту
не би посумњао у реалност овог надахнућа…
Ова вртешка је била највеселија до сада
и маса људи са видљивим узбуђењем на лицу,
пратила је луталице у ходу пристигле
са свих страна света…
Масовна потрага за невидљивим благом
колико год звучала као илузија
или деловала као конфузија
није то била….!
Било је то бежање од пролазности
или боље речено, стремљење вечности…
А од ње ни трага у материјалном!
Она је била бисер магије,
апстрактна као мисао,
узбудљива као љубав…
У таквој грозници тела нису
више била битна,
боја очију или коже…
Ма шта ко’ може ужету од ветра,
сањалици у сновима,
путнику са анђеоским крилима!?
Ограничења не постоје ни за кога..
па ни за умрлога…
ако је међу живима!
(с) Миладиновић Сандра

СВЕТОСАВСКО ДЕТЕ – Срећко Симић

СВЕТОСАВСКО ДЕТЕ   Ко се још именом твојим радује Ко још с јутра пред твојом иконом дрхти И чека да га светлост твоја дарује   Ко се још од најезде заборава брани И скрушено, без речи Твојом се мудрости живљења храни   Чија се радост, с радошћу твојом дели И чије срце Твојом се светлошћу … Настави са читањем “СВЕТОСАВСКО ДЕТЕ – Срећко Симић”

СВЕТОСАВСКО ДЕТЕ

 

Ко се још именом твојим радује

Ко још с јутра пред твојом иконом дрхти

И чека да га светлост твоја дарује

 

Ко се још од најезде заборава брани

И скрушено, без речи

Твојом се мудрости живљења храни

 

Чија се радост, с радошћу твојом дели

И чије срце

Твојом се светлошћу весели

 

Коме још савети твоји требају

Кад из свемира

Дарови пролазности вребају

 

Ко се још да каже ко је, труди

И крст у прста три и срцу носи

Док чека да му незнано сутра пресуди

 

На чијем небу јутрос се црта твој лик

И чијој се чистоти душе

Надахњује сликар и песник

 

Ко је то кажи ми боже

Док времена тешка нам прете

То биће, србин се зове

То, светосавско  је дете

 

 

 

SMIRAJ – Milovan Petrović

Dan lagano prođe veče već se spušta na palubu starog nasukanog broda, Smiraj… povetarac sad prašinu nosi i delove našeg prošloga života. Sve slike lagano nestaju sa vetrom sećanja se sa njima u daljinu gube, izdužene senke gube se daleko novi život traže novi život ljube. Smiraj jednog dana, … oduvek je tako novi dan … Настави са читањем “SMIRAJ – Milovan Petrović”

Dan lagano prođe
veče već se spušta
na palubu starog
nasukanog broda,
Smiraj…
povetarac sad prašinu nosi
i delove našeg
prošloga života.
Sve slike lagano
nestaju sa vetrom
sećanja se sa njima
u daljinu gube,
izdužene senke
gube se daleko
novi život traže
novi život ljube.
Smiraj jednog dana,
… oduvek je tako
novi dan će sutra,
ponovo da dođe,
sivilo će samo
na kratko da traje,
iz smiraja novi,
život biće rođen.

Milovan Petrović

 

Javna oplodnja

Novo sirotište na raskršću dveju ledina zakorovljenih, primaju diskreciono, oplođeno na radost i išček golotrbih.   Gajdaški eho odnekud opne razara, koreni se u prošlost kalendara, vraća nas da gusle skinemo i tako ponovo precima vratimo.   Neuki smo bez premca u kovačnici, mehovi vatreni razbacuju svetlace žara a kovački zamasi bubnjaju užarenost dok snovid … Настави са читањем “Javna oplodnja”

Novo sirotište na raskršću

dveju ledina zakorovljenih,

primaju diskreciono, oplođeno

na radost i išček golotrbih.

 

Gajdaški eho odnekud opne razara,

koreni se u prošlost kalendara,

vraća nas da gusle skinemo

i tako ponovo precima vratimo.

 

Neuki smo bez premca u kovačnici,

mehovi vatreni razbacuju svetlace žara

a kovački zamasi bubnjaju užarenost

dok snovid vidike otvara.

 

Nastaće smradno žarište kovačko,

na komšijskoj strani oplodnja brzohodna

oplemenjuje moždane niti u nutrini

a naši mehovi smradno ohlađeni

na zagasloj vatri i vetrometini.

 

Otkuda dođoše i konam uze avaz

koji smo imali so juče,

danas nam otkucaji u vremenu

pretvaraju glas u promuklost

dok vapaj jauče u razmeđu

 

A mi smo postali prazan usklik,

zašto se na nas kamenjem gađaju,

precizno u naše srce bunovno pogađaju

i od nas napraviti nečasnu izdaju.

Dragoš Pavić

ЗАШТО НАМ ВИШЕ НЕ ДОЛАЗЕ ЛАСТЕ – Срећко Симић

  Сусед је отишао ове зиме У неки сиви камион стари сместио децу, натоварио ствари Док је катанцем капију везивао нешто је псовао, државу и Бога прозивао… Ја сам крај прозора стајао и ћутао у грудима је тукло, кнедлу сам гутао…. И док сам другарима руком махао у себи сам горко и неутешно плакао. Остала … Настави са читањем “ЗАШТО НАМ ВИШЕ НЕ ДОЛАЗЕ ЛАСТЕ – Срећко Симић”

 
Сусед је отишао ове зиме
У неки сиви камион стари
сместио децу, натоварио ствари
Док је катанцем капију везивао
нешто је псовао, државу и Бога прозивао…
Ја сам крај прозора стајао и ћутао
у грудима је тукло, кнедлу сам гутао….
И док сам другарима руком махао
у себи сам горко и неутешно плакао.

Остала је сама кућица бела
на зиду испод ластиног гнезда
незграпни натпис ”црвена звезда”
под старом трешњом снешко белић
али радости ни један делић.

Од тада кроз прозор зурим у празно
и слике радости с` тугом враћам
у души се осећам страшно поразно
док у радости детињства свраћам.

Једнога јутра док је роса
на пупољке трешње пред кућом блистала
прва је ласта на усамљеној кући
к`о брод за луку весело пристала.

На бунар, трешњу, капију стала
око усамљене куће облетала
а онда изненада некуд је нестала.

Од тога јутра нема је данима
нити на крову, капији, нити крај гнезда
и док, (на жалост) побеђује звезда
са трешње пред кућом опада цвет
и у зелено одева се свет
са тугом схватам једну истину
док у заборав одлази зима
и ласте долазе само на гнезда
под којима радости и љубави има.

MESEC I STARE ČIPKE – Nena Miljanović

Tankih oblaka koprenom Kao komadima španske  čipke Prekriva lice septembarska Selena Pesnikinja noći Arabeskama zelenih  stihova Žurno veze vizir za buduće žutilo I sakriva Plitke bore u duboke reči Strasno Kao infantkinja na molitvi Hitro se  ispoveda  poeziji Da preduhitri  vreme ljubavi  koje joj izmiče Nitima reči Drži se za priču o ljubavi što se … Настави са читањем “MESEC I STARE ČIPKE – Nena Miljanović”

Tankih oblaka koprenom
Kao komadima španske  čipke
Prekriva lice septembarska Selena
Pesnikinja noći
Arabeskama zelenih  stihova
Žurno veze vizir za buduće žutilo
I sakriva
Plitke bore u duboke reči

Strasno
Kao infantkinja na molitvi
Hitro se  ispoveda  poeziji
Da preduhitri  vreme ljubavi  koje joj izmiče
Nitima reči
Drži se za priču o ljubavi što se tanji i čili
Kao pramenje oblaka sa lica izboranog Meseca

Infantilna pletilja snova
Stihovima plete sebe iz juče sa njim u sutra
Privilegovana pesništvom da kao vino i stare čipke
Dobije na vrednosti što izgubi u vremenu
Ljubav
Kad prođe
I život
Kad umre

 

NI PAS NI ČOVEK (BALKANIKE) – Nena Miljanović

Tvrd sam na suzi ko niko moj Sam sebi sam ko pas Ne plačem ni kad sve u meni jauče Samo se zakamenim I škripi  mi u prsima ko nepodmazana vrata Da ne osujem u sebi puko bi Kad zaigra od muke meso na kostima Ili od radosti kad mi se nadunu prsa Pa pucaju … Настави са читањем “NI PAS NI ČOVEK (BALKANIKE) – Nena Miljanović”

Tvrd sam na suzi ko niko moj

Sam sebi sam ko pas

Ne plačem ni kad sve u meni jauče

Samo se zakamenim

I škripi  mi u prsima ko nepodmazana vrata

Da ne osujem u sebi puko bi

Kad zaigra od muke meso na kostima

Ili od radosti kad mi se nadunu prsa

Pa pucaju ko šav na tesnoj košulji

A ja nemam suzu da odanem

Ni dugme da se otkopčam

Samo mi se zakuju vilice i srce

Ni glas ni suzu da istisnem

Sapne me

Ko kad sam ćer jedinicu udavo na daleko

Pa me ko kost u guši gušilo

I pesma i jauk

Ni poljubio je nisam na rastanaku

Samo sam joj kosu udano

Umal da izdanem

Isto ko kad sam sinove u beli svet  pratio

Ni pozdravio se čestito nisam na pragu

Tvrđi od kamenog basamka pod nogama

A klecala mi kolena ko da su od gliba

Il mati kad mi je na rukama dušu ispustila

Samo ko tica pr’nula i pogledala me

Nisam ni suzu pustio

Ttvrđi od kera

A eto jutros  u zoru

Plako sam ko nikad:

Crko mi Šarov pod ambarom

Čuvar moje kuće i avlije od kad sam se zakućio

Za njim sam jauko ko za čovekom

A sve mi pred očima ćer jedinica u belom

I sinovi moji u belom svetu

I mati moja u crnoj zemlji

Za kerom sam ruljo

Za raskućenim sobom

Tvrđim od kera

Plako sam

Ko otac

I sin

I Čovek

 

 

 

Наше доба- Зоран Танкосић

Наше доба   Излиле се засићене септичке јаме, од гноја у ушима, не чујемо више, свеколике курве прозвашмо за даме, пуштајући ваши да нам крвца сише.   Пресушиле реке, засмрдели муљи, загасла се сва сунашца жарна, на положаје сели, све од трула- труљи, озаконише, пробисвети, своја дела кварна.   Разлегле се змије, утрнуле буне, свако … Настави са читањем “Наше доба- Зоран Танкосић”

Наше доба

 

Излиле се засићене септичке јаме,

од гноја у ушима, не чујемо више,

свеколике курве прозвашмо за даме,

пуштајући ваши да нам крвца сише.

 

Пресушиле реке, засмрдели муљи,

загасла се сва сунашца жарна,

на положаје сели, све од трула- труљи,

озаконише, пробисвети, своја дела кварна.

 

Разлегле се змије, утрнуле буне,

свако граби себи, не хајућ` за брата,

празни нам стомаци,а очи препуне,

лажни` обећања и живога блата.

 

Уздигла се тмина, па нас живе гута,

песме,гусле старе, спалишмо у пећи,

нигде светла јасна, да покаже пута,

грцамо у разврату и душевној смећи.

 

Изметари друштва, узори нам врли,

кунемо се лажно, пред светим олтаром,

пуштамо се прељубама, страст венама хрли,

свему дашмо цену, у глађу за паром.

 

Потукао град све њиве људске,

балимо к`о звери над лешинама ближњи,

испилило проклетство из вековне љуске,

успиње се нечовечни, овај накокот нижњи.

 

Завладаше меки, увлакачки роди,

пуче кичма, стубац, поноса и чојства,

наша лађа више никуда не броди,

угушени злима личног задовољства.

 

 

Mi današnji – Miro Beribaka

Mi današnji . Živimo pod svjetlima vlastitih zabluda lakomi na sreću što nam dželat pruža slijepi nas iskra šarenih staklenaca ne vidimo omču ponad naših glava. . Dok klanjamo se laži kao otkrovenju laž ćemo postati, bez riječi, bez sjenke bez nade i snova lutaćemo svijetom opijeni slikama iz “Božikove šume”. . I neće nas … Настави са читањем “Mi današnji – Miro Beribaka”

Mi današnji

.

Živimo pod svjetlima vlastitih zabluda

lakomi na sreću što nam dželat pruža

slijepi nas iskra šarenih staklenaca

ne vidimo omču ponad naših glava.

.

Dok klanjamo se laži kao otkrovenju

laž ćemo postati, bez riječi, bez sjenke

bez nade i snova lutaćemo svijetom

opijeni slikama iz “Božikove šume”.

.

I neće nas biti tamo gdje nas ima…

gdje bi nas bilo da slijepi nismo

i ime će naše s gnušanjem nas ostaviti

i umrijeti negdje kraj izvora našeg.

.

Neće mnogo proći, djeca će nas kleti

pljuvati po nama što ih prodadosmo

da se robljem zovu i da kote roblje

da prokleti budu i prije no se rode.

.

I svoju će djecu prinositi Ali

u bijelim haljama što s prozora zdravi

što se krvlju hrani iz dječijih srca

što u krvi živi na sedam zlatnih brda.

.

Zajedno sa braćom, dušmanima našim

diviće se pticama i krilima njinim

i čekati Sina da im lance skine

i povede za pticama, izvorima starim…

.

Miro Beribaka

UMORNA PESMA – Milovan Petrović

Umorna pesma na kolena pala sve što je želela već je opevala. Radosti, tuge, trenutke sreće, šta bi još mogla, a da joj se neće?. Umorna pesma u sebi nosi sve naše brige, želje i radosti. Mladalački zanos i dane starosti ponekad i male sitne gadosti. Umorna pesma već svima znana i sama sobom večno … Настави са читањем “UMORNA PESMA – Milovan Petrović”

Umorna pesma na kolena pala
sve što je želela već je opevala.
Radosti, tuge, trenutke sreće,
šta bi još mogla, a da joj se neće?.

Umorna pesma u sebi nosi
sve naše brige, želje i radosti.
Mladalački zanos i dane starosti
ponekad i male sitne gadosti.

Umorna pesma već svima znana
i sama sobom večno opevana.
Umorna pesma već dugo traje
i sama sebe nesebično daje.

Umorna pesma i njene reči
sve naše tuge radošću leči
i vešto skriva sve naše jade
pa nam od nje radost ostade.

Umorna pesma i sad se peva
uz nju se voli uz nju se sneva.

Milovan Petrović