PREKOBROJNA – Nena Miljanović

Zaogrnuta vučjim krznom (kažem sebi da mogu ljubiti bez ljubavi) Prilazim čoporu I oponašam u erotskoj pesmi režanje Uzalud Kao jagnje me vide kurjaci Nisam dovoljno krvoločna (njuše me i osećaju da tražim više od mesa ) Ujedaju me i dbacuju Prekobrojnu Ni jagnjad me neće za svoju Mirišem na vukove i vruću krv Gnušaju … Настави са читањем “PREKOBROJNA – Nena Miljanović”

Zaogrnuta vučjim krznom
(kažem sebi da mogu ljubiti bez ljubavi)
Prilazim čoporu
I oponašam u erotskoj pesmi režanje
Uzalud
Kao jagnje me vide kurjaci
Nisam dovoljno krvoločna
(njuše me i osećaju da tražim više od mesa )
Ujedaju me i dbacuju
Prekobrojnu

Ni jagnjad me neće za svoju
Mirišem na vukove i vruću krv
Gnušaju se rana iza sirovih strasti
I niko da ih izliže bar iz samilosti
U nemilosti sam čak i kod fine poezije
Suviše sirova i silna
Ne spadam u priče o romantičnoj ljubavi
Odlazim
Suvišna

Tebi sam prišla posle svih
Poslednjem
Vuku u jagnjećoj koži
Jagnjetu sa očnjacima
Duhovna i telesna
Ponudila sam ti grlo i stih pod zube
I izvila vrat u iščekivanju
Poljubac ili smrt

Poljubio si me nežan kao jagnje
Šapćući početno “ Volim te “
I preklao kao vuk
Režeći završno “Ne volim”

copyright © Nena Miljanović

JOŠ SE DIVIŠ SANJARU KRAJ REKE – Milovan Petrović

Još se diviš sanjaru kraj reke, ta te reka na njega podseća, i vrbaci nad njom nadvijeni cvrkut ptica svakoga proleća. Još se sećaš staze kraj te reke, stare breze nad njom iskrivljene, radoznalih prolaznika na njoj, još te vežu za nju uspomene. Još ga voliš i još mu se diviš, svoju reku i vrbake … Настави са читањем “JOŠ SE DIVIŠ SANJARU KRAJ REKE – Milovan Petrović”

Još se diviš sanjaru kraj reke,
ta te reka na njega podseća,
i vrbaci nad njom nadvijeni
cvrkut ptica svakoga proleća.

Još se sećaš staze kraj te reke,
stare breze nad njom iskrivljene,
radoznalih prolaznika na njoj,
još te vežu za nju uspomene.

Još ga voliš i još mu se diviš,
svoju reku i vrbake slaviš,
još sanjara u svom srcu nosiš,
i ne želiš da ga zaboraviš.

Još taj sanjar tvoju ljubav ima,
ponosna si,… ne žališ zbog toga,
još toplina telo ti obuzme
od pogleda oka sanjivoga.

Još si srećna,… kako ne bi bila,
kad te sanjar nosi u snovima,
o tebi su svi njegovi snovi,
još te sanjar neizmerno voli.

Još te voli i još ti se divi,
zato reka još u vama živi.

Milovan Petrović

ISPOVIJEST Svetozar N.Popović

Bogom i Alahom blagosloviše istinu Nepravedni prema onima koji se otrgoše Da iz krila đavola Upravljaju ovozemaljskim preživljavanjima Eno Boga i Alaha na nebu a đavoli su među nama Biramo onako kako zaslužujemo Tražimo đavola među krstovima Dospjesmo tamo gdje smo stasavali U prostor koji smo sami sebe omeđili I pretvorili u svoje ognjište U … Настави са читањем “ISPOVIJEST Svetozar N.Popović”

Bogom i Alahom blagosloviše istinu
Nepravedni prema onima koji se otrgoše
Da iz krila đavola
Upravljaju ovozemaljskim preživljavanjima

Eno Boga i Alaha na nebu a đavoli su među nama

Biramo onako kako zaslužujemo
Tražimo đavola među krstovima
Dospjesmo tamo gdje smo stasavali
U prostor koji smo sami sebe omeđili
I pretvorili u svoje ognjište
U ime Boga pričamo novu vjeru
Onima koje nesmotreno iznjedrismo
U ime moga tvoga a ponekad i našega Boga
Radimo protiv sebe za one kojima trebamo
Ne ljutite se na Boga
Bog je u nama i biće nam ovako dok ga ne prepoznamo
A one koji u ime Đavola u nama nama vladaju
Bogu na ispovijest polako pošaljemo

КАД МОРЕ ЗАЋУТИ?……. Миладиновић Сандра

КАД МОРЕ ЗАЋУТИ? О колико пута утихне нам душа, нема постане као сан вечан, па скупи крила чемера пуна, уђе у шкољку пред тај бал свечан… И чека мирно док је све стиска, а срце ко’ стакло ломи се болно, тело не осећа, као пролазно, и само чује јецаја звоно… И не зна ни сама … Настави са читањем “КАД МОРЕ ЗАЋУТИ?……. Миладиновић Сандра”

12346591_556416511180290_5449866277275468732_n

КАД МОРЕ ЗАЋУТИ?

О колико пута утихне нам душа,
нема постане као сан вечан,
па скупи крила чемера пуна,
уђе у шкољку пред тај бал свечан…

И чека мирно док је све стиска,
а срце ко’ стакло ломи се болно,
тело не осећа, као пролазно,
и само чује јецаја звоно…

И не зна ни сама колико је пустош,
немило закуцала на њена врата,
зна издала је и саму себе,
и бистре одјеке свога бата…..

Па што би онда тражила ишта
од кога сламку помоћи добила?
Ретки постају тек зезда вечерња,
на тлу док лешина чучи ко’ сподоба…

О колико пута једна је рука,
дотакла, а да није осетила,
најдубљи трн је тихо ”угостила”
и капи крви немо опростила…

И грли снажно док зна да крај је,
док машта о умирућој вери и нади,
па можда зато и остала је
живота пуна на магловитој ”естради”…

Спусти се понекада полако на груди,
ту бију ли, бију откуцаји срца,
и намах учини се да самом сну је,
постала слабост старога врхунца…

И изненада топлота чудна,
као из вулкана облива чело…
Бунило дал’ је када море заћути?!
Колико пута још постаће херој?!

(с) Миладиновић Сандра

БОГОЈАВЉАЊЕ – Срећко Симић

БОГОЈАВЉАЊЕ Синоћ је мраз сиротињске прозоре ињем ковао, промрзли младић судбину псовао што га самоћом казни…. Синоћ је мајчина суза потекла и загрљаји су остали далеки и празни… Синоћ се болесник у бунилу смрти предавао невини човек у хладној самици спавао…. Синоћ је власт терала своје и хтела да отме и оно што је само … Настави са читањем “БОГОЈАВЉАЊЕ – Срећко Симић”

БОГОЈАВЉАЊЕ

Синоћ је мраз
сиротињске прозоре ињем ковао,
промрзли младић судбину псовао
што га самоћом казни….


Синоћ је мајчина суза потекла
и загрљаји су остали далеки и празни…


Синоћ се болесник
у бунилу смрти предавао
невини човек у хладној самици спавао….


Синоћ је власт терала своје
и хтела да отме и оно што је само моје…..

 

Ноћас се небо осу звездама
и на небеска врата Бог се јави
да срца залеђена угреје,
усамљеног младића насмеје, болесника оздрави
мајчину сузу обрише, неправду исправи
и све што је нечовек у нама затровао
по ко зна који пут опрости и поправи.

ПЕСМА КОЈА ВОЛИ……. Миладиновић Сандра

ПЕСМА КОЈА ВОЛИ Лудило се пробудило У поноћ до зоре, Чини ми се да сам сама Слепо следим море… Однекуда чују се звуци виолине Крајолици заспали, уснуле висине… Немој да ми болујеш И ти светла звездо Прошетај се, гани ме, слатко и опрезно… Рашири те засторе и прекини сушу, Стихове ми отрезни, ”Уједи” за душу…. … Настави са читањем “ПЕСМА КОЈА ВОЛИ……. Миладиновић Сандра”

2940b97ab5721a9e279f736f864f4ce6_XL

ПЕСМА КОЈА ВОЛИ

Лудило се пробудило
У поноћ до зоре,
Чини ми се да сам сама
Слепо следим море…
Однекуда чују се звуци виолине
Крајолици заспали, уснуле висине…
Немој да ми болујеш
И ти светла звездо
Прошетај се, гани ме, слатко и опрезно…
Рашири те засторе и прекини сушу,
Стихове ми отрезни,
”Уједи” за душу….
Наспи одмах чаше две,
Тек за прве речи,
Поведи у непознато
Ко’ ножем пресечи…
Нек ме гане, ил’ насмеје,
Нек страшно заболи…
Чини ми се написаћу
Песму која воли!
У њој драга ти си немир
Олујни што дише,
Ти си пољубац страствени,
Север који брише,
У њој срећо недостајеш
Више но што иштеш,
тако сјајно поскакујеш
И тихо уздишеш…
Тамо негде у тајгама
Самотна и тајна,
Док ти засторе отвараш
Моја песма спава!

(с) Миладиновић Сандра

ПЕСМА МАЈЦИ…. Миладиновић Сандра

ПЕСМА МАЈЦИ Остарела си лагано, храбро. јер очи ти сијају нејлепше, па зраче оне боре на лицу, притајен осмех њиме ти плеше…. Одлетела си тихо, далеко, класје ти њише бујним пољима, у седој коси се скривају шеве, збијају шалу са невољама… Зарудела си у рану јесен, а мирис се шири од твојих уздаха, сећам се … Настави са читањем “ПЕСМА МАЈЦИ…. Миладиновић Сандра”

20151230_090621

ПЕСМА МАЈЦИ

Остарела си лагано, храбро.
јер очи ти сијају нејлепше,
па зраче оне боре на лицу,
притајен осмех њиме ти плеше….

Одлетела си тихо, далеко,
класје ти њише бујним пољима,
у седој коси се скривају шеве,
збијају шалу са невољама…

Зарудела си у рану јесен,
а мирис се шири од твојих уздаха,
сећам се када сам била дете,
колико си ми звезда убрала…

Она лепота знам где се скрила,
не, нигде мила није нестала,
ти њоме зрачиш у позне дане,
у души ти се вечно угнездила!

И мислиш није време за снове,
а они се везу кад ти се прохте?!
Пусти те седе, године прошле….
Мајчице како да осмех ти отмем?

Рашири крила вољена моја,
нек језди твоја успаванка слатка,
јер ти си вечна и воља твоја,
јача је од страха и растанка!

(с) Миладиновић Сандра

ДЕО ПО ДЕО НЕБА……. Миладиновић Сандра

ДЕО ПО ДЕО НЕБА Свакога дана ломимо руке, а ко је победник није ни битно, све илузија је на кратке стазе, све пролазно је и тако ситно…. Не радујемо се облацима, док деца нас само немо гледају, полако губимо прве окрајке па део по део неба у огледалу….. И беше јастук мирисан и свеж, до … Настави са читањем “ДЕО ПО ДЕО НЕБА……. Миладиновић Сандра”

20151230_090621

ДЕО ПО ДЕО НЕБА

Свакога дана ломимо руке,
а ко је победник није ни битно,
све илузија је на кратке стазе,
све пролазно је и тако ситно….

Не радујемо се облацима,
док деца нас само немо гледају,
полако губимо прве окрајке
па део по део неба у огледалу…..

И беше јастук мирисан и свеж,
до јуче радост је била тајна,
и сваки лет у сутра ”бег”,
а свака суза блистава, сјајна…

И љубав крила се у прамену косе,
са погледом попут снаге валова,
а негде је сама тужна остала,
заборављена, напуштена и издана…

У тихом куту старе воденице,
где паук танке нити плете,
понекад зрак се немирни смири,
понекад чари небеса слете….

Два херувима живота пуна,
не плаше се таме осаме,
кроз трошне даске са смешком гледају,
док приче причају за радознале…

Једном им киша напрасно дојезди,
и тресак грома задрма тло,
само се чуло тихо дисање,
и срца што бију као једно…

И питало се и само небо
где су нестала четири ока?!
Уз шкрипу врата изненада
појавише се ко’ у два скока…

Подигоше руке ка небу,
и онако мокре до голе коже,
две слатке цурице окреташе се,
као што воле,кад им се може….!

Не радујемо се облацима,
док деца нас само немо гледају,
полако губимо прве окрајке,
па део по део неба у огледалу…..

(с) Миладиновић Сандра

ODSELIŠTA Svetozar N.Popović

Odseliše odselišta u zaseok više kuća Kraj poljana sjenokosa Odseliše da ne vrate Odseliše da ne zovu Imenima da ne jave Da ne zovu ono što je ostalo poimenično Ako je išta ostalo dalje od ovih grobova Od Lončevine od Popova guvna Ako je ostalo kuća i kućišta Vratit će se oni ako povratka ima … Настави са читањем “ODSELIŠTA Svetozar N.Popović”

Odseliše odselišta u zaseok više kuća
Kraj poljana sjenokosa
Odseliše da ne vrate
Odseliše da ne zovu
Imenima da ne jave
Da ne zovu ono što je ostalo poimenično
Ako je išta ostalo dalje od ovih grobova
Od Lončevine od Popova guvna
Ako je ostalo kuća i kućišta
Vratit će se oni ako povratka ima
Ako se moguće vratiti u ništa za ništa
Doćiće oni nadam se ponovo
Zvaće me na njihova ognjišta

Neću više dolaziti nema mi povratka
Da se vraćam bilo bi kasno
Bilo bi sporo za sve osim za moju prošlost
Bilo bi prazno za moju sadašnjost
Nema me među povratnicima neće me ni biti
Među onima koji bitišu u prošlosti
Koji su od danas do sjutra
Oni prošli ne i budući njih nema
Nema ni mene među njima
Dok su im dupe miraz Odselišta

Kasno sam shvatio
Da granica nije tamo gdje se čovjek graniči
Da čovjek nije riječ
Da nije odbrana poštenja
Čovjek je čovječe šaka klinaca
Metar žiće kvadrat pločica
Čovjek je čovječe bio i ostao čovjek
O čemu neznam i neumijem s tobom pričati
Danas me uzalud pokušavaju naučiti
Tim jezikom neznam i neumijem govoriti