Добродошли!
Губим лепе тренутке
свога живота.
Упадам у његове рупе,
пуне изненађења.
Игра сенки на моме прозору
упозорава.
Време сурово лети,
троши своје последње тренутке,
губи тренутак истине,
створене у магији самога живота.
Временом уништене лепоте,
животног искуства вечитог губитника,
и порока нестварне лепоте,
које само живот може да створи
по узору на себе.
Стварајући тако
једну једину могућност,
могућег стварања живота,
једне једине идеје
на постаменту
Божије истине.
У песми живи песма,
као трачак светлости у души,
као тихи споменар успомена
које време не може да избрише.
У песми живи песма,
са хиљаду скривених пољубаца,
са сунцем што душу греје
и светлошћу што тугу лечи.
У песми живи песма,
понекад дише на шкрге,
у мислима се ломи и мучи,
док не пронађе стих
да каже све што срце ћути.
У песми живи песма,
а нико се не запита
колико душе у њу стане,
колико мисли док је рађају
и колико срца у њој остане.
Peku me reči neizrecive, slepe
poteku iz duše al’ brzo ih sputam
pa podelim zlobnima osmehe lepe
da lakše gorčinu u sebi progutam
Ne vide im oči oluje što krijem
dok lomove svoje u tišini brojim
pred svetom sa osmehom gorčinu pijem
dok u samoći svoje senke se bojim
A svaka ta suza što ostane nema
u grudima teški postaje kamen
al’ duša se ipak za svitanje sprema
da ugasi tugu i zapali plamen
Dok pusti se dani u tišini nižu
i maska na licu sve teža postaje
a reči što bole do usana stižu
tu nemo zastanu-samo tuga traje
autor
Jovica N. Ðorđeviċ
14.11.2026g.