GUVNO Svetozar N.Popović

GUVNO -Matu Glušcu proroku iz Hercegovine- Polja žitna pokošena guvna stara ovrhoše Odlećeše sa sred sela kavgom svojom u kljunove Neke ptice s klasjem hlebnim našu nadu odniješe Svu slobodu ovog neba tuđim hlebom nahraniše Oposliše opošljeno započeto na bunjištu Obraše ih u berbama svi berači naše nade Sva su polja pokošena i obrana svaka … Настави са читањем “GUVNO Svetozar N.Popović”

GUVNO
-Matu Glušcu proroku iz Hercegovine-
Polja žitna pokošena guvna stara ovrhoše
Odlećeše sa sred sela kavgom svojom u kljunove
Neke ptice s klasjem hlebnim našu nadu odniješe
Svu slobodu ovog neba tuđim hlebom nahraniše

Oposliše opošljeno započeto na bunjištu
Obraše ih u berbama svi berači naše nade
Sva su polja pokošena i obrana svaka bašta
Dok nam ptice ovg neba o glavama danas rade

Leti opet isto jato uzlećela neka sila
Sokoli su na litice polomili svoja krila
Zavadjene krilatice rečene su nekad prije
Na košćeli u drvetu ljudskog lika više nije

Nema lika ni naličja ova zora koja sviće
Dolijeću nove ptice izleže se novo tiće
Tićad ova iz kljunova tudju muku iskljuvaše
Sve se stislo u okove okovaše ime naše

U guvnu je mjesto konja upregnuta stara raga
Iz nosa im bez ubrisa roje muve mnogo larva
Na tanko je ko u dimu zadimilo usred gore
Čoban goni zadnje stado kako stići prije zore

Proplanci su sjenokosi plodne njive zaoraše
Zadnju brazdu bez plugova zaoranu nadu daše
Zaoraše nad u Boga iskri brazda ko i prije
Staro guvno nasred sela da se žito svuda sije

Biće sjetve i sjemena u prostoru koji stasa
Naseliće stare kuće neki narod nova rasa
Stari prorok na istinu proreče nam novu braću
Žuta rasa koja nosi guvnom našim svoju naćvu.

ЈА БИХ ДА ДОТАКНЕМ НЕБО……Миладиновић Сандра

ЈА БИХ ДА ДОТАКНЕМ НЕБО Jа бих да рукама дотакнем небо, да досегнем до оних најдаљих звезда, истина у вину допушта ми све то, љубави таласи за које цео свет не зна… Рукама обгрлим најлепше висине, толико страсно да престајем да дишем, једна дан светлости добијам на поклон, дан због кога волим и лудујем више… … Настави са читањем “ЈА БИХ ДА ДОТАКНЕМ НЕБО……Миладиновић Сандра”

ЈА БИХ ДА ДОТАКНЕМ НЕБО

Jа бих да рукама дотакнем небо,
да досегнем до оних најдаљих звезда,
истина у вину допушта ми све то,
љубави таласи за које цео свет не зна…

Рукама обгрлим најлепше висине,
толико страсно да престајем да дишем,
једна дан светлости добијам на поклон,
дан због кога волим и лудујем више…

Све мање пропланке из даљине гледам,
постају бисери што бљеште под Сунцем,
и плашт је на мени неки непознати
ко’ ли ми га даде са толиким срцем?!

Мерак је у мени да сазнам шта тражи,
да ли речи збори мени непознате,
ил’ на дивљем ату јури облацима,
док га трубадури свуд у стопу прате…!?

А горе на небу наизглед свеједно,
за истим чарима устајеш и падаш,
само то што летиш навика постаје,
већа крила ничу што се више надаш!

Ја бих да рукама помилујем траву,
заспим са узглављем од хладног белутка,
истина у вину допушта ми све то…
Да љубим и живим свакога тренутка!

(с) Миладиновић Сандра

Svetlana Pollak

“Последњу ноћ коју сам провела пре него сам дефинитивно преломила у себи да одем, провела сам шетајући по околини старог комшилука. Сама. Сада је призивам и поново ме посипа најудаљенијим сећањима а опет толико јасним и болним као птице које посипају својим смртоносним перјем. Била је једна од оних скоро нестварних ноћи која потапа оближње … Настави са читањем “Svetlana Pollak”

“Последњу ноћ коју сам провела пре него сам дефинитивно преломила у себи да одем, провела сам шетајући по околини старог комшилука. Сама. Сада је призивам и поново ме посипа најудаљенијим сећањима а опет толико јасним и болним као птице које посипају својим смртоносним перјем. Била је једна од оних скоро нестварних ноћи која потапа оближње крајолике и кровове, крошње и сенке по зидовима ко…ји један по један нестају у тами. Поново сам у њој. Светла се гасе једно по једно и одшкринути прозори истерују и пропуштају напоре претходног дана да им преседне живот.
Негде је вероватно и успео. Негде се заглавио, негде се можда још колеба у поветарцу који се поиграва са шкрипом зарђалих шарки и лелујањем шарених, опараних завеса које истичу кроз њих и пружају се попут преселог извора. Жена са виклерима под ројем уличних светиљки истреса столњак уз прасак; вероватно је из њега испала пепељара коју није приметила на време и разбила се у парампарчад. Грбава сенка пуши на зиду.
Точкови ретких аутомобила са магистрале превозе по плафонима.
А тамо негде, у тој љуштури неотпора, сигурно седи нека мала девојчица на ноши, румена, са ужареним одраслим погледом и по први пут у свом маленом животу препознаје симптоме немоћи. Плаши се а нико јој не верује да има чега да се плаши.
Можда јој се једино осмехује патуљак или кловн којем се смеши док јој се даје последњи дар пред одрастање.
Живот, клупко. Пандорина кутија. Закон метафизике који ће једном морати да разуме ако изабере тежи пут. Километри лавиринта које ће морати сама да распетља а већ мора да зна како. Кад престане да се смеши, километри ће почети да јуре. Време да истиче. Почеће и њен рели.
Неодговорно је дати нешто тако одговорно као што је живот у руке једном детету. Осим у случају да живот уопште није одговорна ствар. Или да је макар само толико одговоран колико се то и од једног на пример, четворогодишњег детета може очекивати.
Занимљиво је оно што деца упамте. Оно што им остане у ванчулном, нестварном времену. Што могу да изнесу само на астралном путу. А још занимљивије је можда оно што се заборавља. Заборављамо оно што желимо јер нећемо и није нам на част да будемо више део тога.
Али лавиринт… живот… алеје, сокаци и сумраци изнад пробуражених тунела тешким временом, сечивом које без милости и контроле додаје, враћа и одузима раскршћа и сећања, открива стрми пад успона, успиње сумњиву тајну пада као освајач свега што стаје под капом небеском. И траје док те не окрене наглавачке.
Чује се реска звоњава у глувој ноћи. Иза другог ћошка несиметричног простора пристижу гадне, сочне, кочијашке псовке.
Онда кашаљ, тежак и рапав као шмиргла која гули зарђалу каду. А одједном, сасвим неочекивано песма партизанових навијача. Звук полицијске сирене лети унаоколо.
Укопана сам на брисаном простору. Чистини, иза трафо станице на којој је некад почивала кућа у којој сам живела.
Ко би рекао да одатле може да се чује толико тога у једној глувој ноћи. Док сам живела ту, чинило ми се да никад ништа не чујем. Да сам увек ван времена и збивања. Одрастала сам у глувоћи и чекању да се нешто деси. А сад, ове ноћи, чини ми се да нигде више, нема живота. Као да је неко у међувремену шапутао у ту земљу. Можда неко из куће које више нема.

…….

Зато се пред још један одлазак укопавам, питам се куда је нестало препатетично иживљавање мога детињства? Црпим тајну. Шаље ми сигнале, бајам мислима по прошлости. Помислим да сигурно постоји бар још једно место на којем протичем. И ја ћу себе сигурно још негде срести. Морам се срести. Макар где. Зато стојим пред овим браником свега што сам била, на тој раскрсници где се нечастиви немири утркују који ће пре и где наћи неко ново упориште, јер ту су још увек, али само могу да јуре један другог.

……..

У шкрипцу, у раскораку, између сећања и надања пребирам по свему што само одавде могу дотаћи мислима.
-Госпођице, је ли све у реду?- таксиста је истурио главу кроз прозор.
-Јесте хвала…. сачекајте још само неки секунд.- једини живи створ поред мене постаје сведок сарадник моје бежаније а да то не зна. Сведок умирања на затвореној капији, у затрпаном бунару. Има ли и он неко своје проклетство? Ушла сам поново у такси:
-Извините што сте чекали.-
-Не мари…. само сам помислио да вам није добро.-
-Добро ми је, морала сам мало да удахнем ваздуха….. како је мајсторе на таксију? Има ли посла?-
-Ово? Ово ти је ћеро проклетство… – нисам га више слушала.“  (malo proze)

Да. И он има своје. Svetlana Polak Прикажи још

 547836_392341214141952_112439266_n

NE PITAJ – Svetlana Pollak

NE PITAJ   Izdahni moje ime kroz zube kao dim od cigarete i zamisli, samo zamisli kako ti glas putuje sa ivice tvoga sveta i stiže do mene kroz dašak vetra, tada baš sedeću ispod strehe, grickati nokte ili uvijati papilotne a onda zamisli kako ti odgovor šaljem i osmehe i kako moj glas zna … Настави са читањем “NE PITAJ – Svetlana Pollak”

NE PITAJ

 

Izdahni moje ime kroz zube kao dim od cigarete i

zamisli, samo zamisli kako ti glas putuje sa ivice

tvoga sveta i stiže do mene kroz dašak vetra,

tada baš sedeću ispod strehe, grickati nokte ili

uvijati papilotne a onda zamisli kako ti odgovor šaljem i

osmehe i kako moj glas zna gde je taj tvoj kraj sveta

ali me ne pitaj kako glas može da zna u kome

ćošku vasione sediš ako si na primer u Njujorku,

Teheranu ili u nekoj kineskoj palanci i zbog mene blediš;

i ne mogu da te razbude ni tebe ni tu zažarenu loptu od sećanja,

 ili se pitaš da li su negde manja,

ako si na Marsu možda utehu pronašao ipitaš
se sa nekim naprednim stvorom kakav te to grozni maler snašao,

ne huli na plimu ni oseku časti i

ne vraćaj ni smrti ni životu ono što nismo mogli spasti….

izdahni moje ime u vetar pa i ako
se budeš potucao po hridima kao utvara neka

ne pitaj kako se nestaje pa nastaje ponovo,

krvari i leti u ovo novo vreme jer tako to biva
među maglom skrojenim olupinama….

i onda ne pričaj i ne pitaj ni o vlagama ni o misterijama,

izopačen našom ljubavlju kao nekim romanom….

nepopravljivog, mislila sam,
karaktera a bili smo
samo Božija mera
za ljubav…

zato ne pitaj kako će glas znati

da li si u Indijani ili u pećini u Panami ili na

 nekom prijemu u Alabami ili

ako sediš u nekom ćošku u kafani u kraju i

pišeš ljubavno pismo nekoj dami,

koju bi slatko počupala za kosu,

ako si skliznuo na marginu života golu i bosu i

stota te razočarala sreća jer si preterao

goneći je kao june,

kad dašak vetra moje ime dune,…

zatalasa jasika,
žbunje zašapuće,
znas ono, klasika,
neko već čuće…

tad samo izdahni moje ime kao dim od cigarete i

zamisli kako ti glas putuje kroz planine leta
i zime ili neke tužne strune i ne
pitaj nikad kako uzdah izdah može da razume…

©  Svetlana Polak

LJUBAV ILI VINO – Milovan Petrović

Pijem vino sa tvojih usana, opijena moja noć je svaka, ružičasto niz vene mi klizi, od ljubavi i noćnog meraka. Tvoje telo preda mnom se vije, prelepa si, ti to znaš i sama, obnažena bez svile na sebi, zavidi ti i sama Koštana. Grozd najlepši uzbrao sam davno, to mi beše i želja i nada, … Настави са читањем “LJUBAV ILI VINO – Milovan Petrović”

Pijem vino sa tvojih usana,
opijena moja noć je svaka,
ružičasto niz vene mi klizi,
od ljubavi i noćnog meraka.

Tvoje telo preda mnom se vije,
prelepa si, ti to znaš i sama,
obnažena bez svile na sebi,
zavidi ti i sama Koštana.

Grozd najlepši uzbrao sam davno,
to mi beše i želja i nada,
pa se sladim kapljicama strasti,
iz najlepšeg svoga “vinograda”.

Sad uz “vino” slavim svoje dane
i uz usne kuda ono teče,
radujem se svakoj novoj zori,
a posebno raduje me veče.

Nek’ godine uz “vino” potraju,
dok lagano brojim svoje dane,
sve uz “roze” što dušu mi opi
i uz tvoje usne nasmejane.

Milovan Petrović

 

Јутро доноси крај- Зоран Танкосић

Јутро доноси крај   Зашто ли се сунце сваког дана пење, и израња негде из рубова града, прекидајућ` игру и страствено бдење, раставља и тишти жарна срца млада?   Питам се док слушам ужурбане сате, како њечу гласну крвоточну струју, уздају и кроте разуздане ате, и ритмиком својом тежак оков кују.   Ах, премила моја, … Настави са читањем “Јутро доноси крај- Зоран Танкосић”

Јутро доноси крај

 

Зашто ли се сунце сваког дана пење,

и израња негде из рубова града,

прекидајућ` игру и страствено бдење,

раставља и тишти жарна срца млада?

 

Питам се док слушам ужурбане сате,

како њечу гласну крвоточну струју,

уздају и кроте разуздане ате,

и ритмиком својом тежак оков кују.

 

Ах, премила моја, првим зрачком светла,

наша песма више зачути се неће.

Жари сад већ туле и кликтај је петла,

свршетак и конац наше луде среће.

 

Ех, да имам макар, зрно неке моћи,

да продужим ноћ бесконачно дуго,

и окончам јаде што ће скоро доћи,

ех, да ми је моћи, не бих хтео друго!

 

Ал` ето не могу, није мени дано,

да будем господар времена и доби,

све је моје слабо, крхко, надјачано,

патљиво и болно, предато тегоби.

 

Све је тако залуд, а мисли још жуде,

а тела још дрхћу, а ватре још горе!

Све је тако залуд…, хладне зоре руде,

узалуд се драга наша срца боре.

 

Растанак је дошао на сунчеву зраку,

сад се виде јасно два супротна пута,

љубав што се роди остаје у мраку,

да вечно тумара, да беспућем лута.

 

 

 

 

Vinka

Iz užarenog ljeta Sva sunčeva žega U tamnom zrnu grožđa… Ispod vedrog čela Iz smeđeg oka Sjaj dalekog zvježđa… Ispod kratke haljine Lake noge Vinkine Gaze grožđe prezrelo… O! Kad će vino premlado… Kad li će da uzrene Da ga teško opojno Žudno, žudno ispijem Sve do zadnje kapljice… Da je opet osjetim Da se … Настави са читањем “Vinka”

Iz užarenog ljeta
Sva sunčeva žega
U tamnom zrnu grožđa…
Ispod vedrog čela
Iz smeđeg oka
Sjaj dalekog zvježđa…

Ispod kratke haljine
Lake noge Vinkine
Gaze grožđe prezrelo…
O!
Kad će vino premlado…
Kad li će da uzrene
Da ga teško opojno
Žudno, žudno ispijem
Sve do zadnje kapljice…

Da je opet osjetim
Da se pijan podsjetim
Ognja dane prizovem…

Svakog daška Vinkinog
Miris znoja opojnog
Svu ljepotu burnih noći
Koje više neće doći
Da još jednom dozovem…

Iz užarenog ljeta
Sva sunčeva žega
U tamnom zrnu grožđa…
Ispod vedrog čela
Iz smeđeg oka
Sjaj dalekog zvježđa…

Милош Ристић: ОТВОРЕНО О КЊИЖЕВНОСТИ и ТАСИЋЕВО КЊИЖЕВНО ДЕЛО – Песничка сусретања ПоезијаСРБ

У Крушевачком позоришту 28.01.2016. године у оквиру Песничких сусретања ПоезијаСРБ, у организацији Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу, представљене су две књиге књижевних критика Милоша Ристића: ОТВОРЕНО О КЊИЖЕВНОСТИ и ТАСИЋЕВО КЊИЖЕВНО ДЕЛО.  О стваралаштву књижевника Милоша Ристића говориo je Вељко Стамболија. Драги Тасић је говорио о свом стваралаштву и књизи критика … Настави са читањем “Милош Ристић: ОТВОРЕНО О КЊИЖЕВНОСТИ и ТАСИЋЕВО КЊИЖЕВНО ДЕЛО – Песничка сусретања ПоезијаСРБ”

У Крушевачком позоришту 28.01.2016. године у оквиру Песничких сусретања ПоезијаСРБ, у организацији Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу, представљене су две књиге књижевних критика Милоша Ристића: ОТВОРЕНО О КЊИЖЕВНОСТИ и ТАСИЋЕВО КЊИЖЕВНО ДЕЛО.  О стваралаштву књижевника Милоша Ристића говориo je Вељко Стамболија. Драги Тасић је говорио о свом стваралаштву и књизи критика Милоша Ристића ТАСИЋЕВО КЊИЖЕВНО ДЕЛО. Милош Ристић говорио је о Тасићевом стваралаштву у контексту књиге књижевних критика ТАСИЋЕВО КЊИЖЕВНО ДЕЛО коју је написао и о књизи ОТВОРЕНО О КЊИЖЕВНОСТИ и књижевној сцени и књижевности у Србији. Програм су водили Светлана Ђурђевић и Љубодраг Обрадовић, а за музички тренутак се постарао Мирослав Мића Живановић. У другом делу програма своју поезију су говорили чланови Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ и други песници:  Саша Милетић, Јована Марковић, Ратко Тодосијевић Баћо, Даница Рајковић, Мирко Стојадиновић, Градимир Карајовић, Братислав Костадинов, Светлана Ђурђевић, Љубодраг Обрадовић, Стефан Кнежевић и Весна Михајловић.

Промовисане су књиге ОТВОРЕНО О КЊИЖЕВНОСТИ и ТАСИЋЕВО КЊИЖЕВНО ДЕЛО
Милош Ристић аутор књига

(с лева на десно: Љубодраг Обрадовић, председник удружења песника ПОЕЗИЈА СРБ, Драги Тасић, књижевник, Милош Ристић, аутор књиге ТАСИЋЕВО КЊИЖЕВНО ДЕЛО и Вељко Стамболија, професор и књижевни критичар)

ОДЛАГАЊЕ ПЛАЧА – Срећко Симић

ОДЛАГАЊЕ ПЛАЧА   Одлажем мисли о растанку са стварима, са додирима у мраку, са сметеношћу у кораку, са светлошћу што се у зраку залазећег сунца на кошуљи преко наслона столице одмара. Одлажем кнедлу у грлу када ми шапат крај узглавља зашушти и кроз завесу од тила донесе глас немушти пролећа ветар. Одлажем сузу скривену, да … Настави са читањем “ОДЛАГАЊЕ ПЛАЧА – Срећко Симић”

ОДЛАГАЊЕ ПЛАЧА

 

Одлажем мисли о растанку са стварима,

са додирима у мраку,

са сметеношћу у кораку, са светлошћу

што се у зраку залазећег сунца

на кошуљи преко наслона столице одмара.

Одлажем кнедлу у грлу

када ми шапат крај узглавља зашушти

и кроз завесу од тила донесе глас немушти пролећа ветар.

Одлажем сузу скривену,

да је с кишног јутра несмотрену низ око пустим.

Одлажем да реч неку макар бесмислену изустим,

док се у пејсажима од зеленила густим низ реку још зеленију измаглица диже.

Одлажем стисак загрљаја

док се возови незнани неумитно ближе да ме покупе

у вагон за плакање.

NAPUŠTENI

Dok minus brije u cvokotanju, hodajuć traže utočište… nekako prođe potucanje danju, al đe i kako prenoćište… Utrnule kosti, meso od leda niđe kartona, ćebeta, kutka… da li ih bog svevišnji gleda ili su sami svakog trenutka? Začaureni u sebe duboko svoj vonj kao toplinu nose al odaje ih preblago oko da ispod masne prljave … Настави са читањем “NAPUŠTENI”

Dok minus brije u cvokotanju,
hodajuć traže utočište…
nekako prođe potucanje danju,
al đe i kako
prenoćište…

Utrnule kosti, meso od leda
niđe kartona, ćebeta, kutka…
da li ih bog svevišnji gleda
ili su sami
svakog trenutka?

Začaureni u sebe duboko
svoj vonj kao toplinu nose
al odaje ih preblago oko
da ispod masne prljave kose,
uz strahove, boli i groznu čamu,
ogromnu mučenu dušu nose…
O
đe li će noćas ti jadnici
đe li će noćas beskućnici?