Iz užarenog ljeta
Sva sunčeva žega
U tamnom zrnu grožđa…
Ispod vedrog čela
Iz smeđeg oka
Sjaj dalekog zvježđa…

Ispod kratke haljine
Lake noge Vinkine
Gaze grožđe prezrelo…
O!
Kad će vino premlado…
Kad li će da uzrene
Da ga teško opojno
Žudno, žudno ispijem
Sve do zadnje kapljice…

Da je opet osjetim
Da se pijan podsjetim
Ognja dane prizovem…

Svakog daška Vinkinog
Miris znoja opojnog
Svu ljepotu burnih noći
Koje više neće doći
Da još jednom dozovem…

Iz užarenog ljeta
Sva sunčeva žega
U tamnom zrnu grožđa…
Ispod vedrog čela
Iz smeđeg oka
Sjaj dalekog zvježđa…

ОДЛАГАЊЕ ПЛАЧА

Одлажем мисли о растанку са стварима,

са додирима у мраку,

са сметеношћу у кораку, са светлошћу

што се у зраку залазећег сунца

на кошуљи преко наслона столице одмара.

Одлажем кнедлу у грлу

када ми шапат крај узглавља зашушти

и кроз завесу од тила донесе глас немушти пролећа ветар.

Одлажем сузу скривену,

да је с кишног јутра несмотрену низ око пустим.

Одлажем да реч неку макар бесмислену изустим,

док се у пејсажима од зеленила густим низ реку још зеленију измаглица диже.

Одлажем стисак загрљаја

док се возови незнани неумитно ближе да ме покупе

у вагон за плакање.

Dok minus brije u cvokotanju,
hodajuć traže utočište…
nekako prođe potucanje danju,
al đe i kako
prenoćište…

Utrnule kosti, meso od leda
niđe kartona, ćebeta, kutka…
da li ih bog svevišnji gleda
ili su sami
svakog trenutka?

Začaureni u sebe duboko
svoj vonj kao toplinu nose
al odaje ih preblago oko
da ispod masne prljave kose,
uz strahove, boli i groznu čamu,
ogromnu mučenu dušu nose…
O
đe li će noćas ti jadnici
đe li će noćas beskućnici?

Dešava se nešto toliko neobično
u mom umu pod dejstvom senki
što mi šapuću da sam te izgubila,
ko drhtaj tmine na plećima,
zasvetli tvoj lik u snovima dalekim
nedostižnim kao I trčanje po Mesecu,
Iz tvoje svakodnevnice
u moje nedosanjane potoke
I obamrlice dnevne
Tiho se iskradaš I stojiš kraj mene
I umesto zaborava jasno pred sobom
Ugledam tebe
ko labud isklesan iz leda
Što ti srce vatrom bije,
A znam da naslutim zašto me voliš
Dok udar bliski od sebe kriješ
Poznajem dan u traženju večnom,
Dok vidim ono što drugi ne sme
Moj trag ljubavi koji te peče
Da što te više udaljavam od sebe
To je tvoje prisustvo sve veće!

Nije plakala ni hulila kad joj je umro sin
Zbog dece svoga deteta
Ta žena je stajala uspravno ( da jaukom ne jazbi decu)
Zaboravljajući da je mati
I da je Bog zaboravio da je njeno dete otac
Koji je nekome nejakom trebao više
Nego što je njoj staroj trebao sin

У јутра тмурна кад кише плачу
само се у оку твоме небо плави
па ме дозива да њиме полетим
препустим снове крилима  љубави

Мисао понекад стане пред буром
када је запљусне очаја плима
осмех ме твој у луку врати
у пролазу подсети да љубави има

И када у срцу пролеће закасни
када га окује лед и зима
топлина твоја зна да угреје
да ме подсети да љубави има

Браним се у сну од најезде зла
кошмар ми прети да ме преплави
твоја ми рука буђење нуди
и подсети ме да има љубави

Када ми корак неспретно стане
у мисли залута шапат неспокоја
однекуд, увек као да зна
спас ми понуди љубав твоја.

К`о храст спокојно крај реке стојим
олуји, мржњи и злу пркосим
јер у грудима срце је живо
у њему љубав твоју носим.