www.poezija.rs

СТРЕЛА

Узми ме Боже лакше ће ми бити,
уби ме људска туга преголема,
и све те очи што не знају скрити,
да разум нема своја поколеља…

Узми ме Боже пре људскога суда,
опрости ако мењам твоју вољу,
незнањa туга канџама ме гребе,
и лажни морал стално мења боју!!!

Схвати ме Боже за неке сам изрод,
и само негатив сваког позитива,
зато ме пусти да одолим варци,
док не одгајим јунака од СИНА!

У име тебе ја сам све што чиним,
стрпљиво трпим свакодневно трње,
признајем грешник сам као и сви људи,
Голготу чекам, распеће од твог црње!

Помози Боже да крв ми потече,
нека је пију сви жедни међу њима,
нисам ни светац, нити сам кћер твоја,
нек стрела људска као Христу ми прија!

(с) Миладиновић Сандра Мајра

НЕВОЉЕНА

Увек је срећа права ретка,
увек је осмех тајну крио,
само је срце куцало вазда,
уцвељен ил’ најсрећнији био!

А ја још живим за тај тренутак,
када ће руже процвати снене,
пожудне усне љубити страсно,
болна нек умрем, тужна нек свенем!

И нек све буде пламени вихор,
Аморова скривена стрела,
чист хир вечности у магновењу,
пре хладне смрти нек будем врела…

Нек не причају да нисам смела
ни мрву храбрости да стазом уткам,
да без разума кренула нисам,
јер љубав понекада скрене са пута!

Чинило ми се тешко да признам,
да волим бескрајно у освит зоре,
док годинама никог не грлим,
баш вешто кријем очи што горе…

Сада кад немири све су чешћи
сигурно корачају задњи дани,
а чини ми се још су далеко,
пре смрти нека ме вечност нахрани…

Нек то што волим не буде казна,
сулуда препуна разочарења…
Зар остаћу заувек дужна ти Боже,
што научих да волим невољена!

(с) Миладиновић Сандра Мајра

ЉУБАВ ЈЕДНОГ ПСА

Топла дуга влажна њушка
храпав језик,крупне тамне очи,
загрљај топлији од игде ичијег,
пријатељ то је за најцрње ноћи…

Дуга и оштра,скоро бела длака,
шапе меке, раздрагане очи,
трк брзине у пролећне стреле,
од таласа више знао је да скочи…

Волео је тихо, искрено и верно,
а жељан остао загрљаја вечних,
чудио се стаду том тако големом,
без љубави јадних, вечино несрећних…

И приђе он тако па наслони главу,
удахне дубоко због прекора благог,
смогне снаге за даље, шта би друго могао,
срећан што је с’ њима поделио залог?!

А они далеки, слободни и чудни,
ни ноћу не знају да се диве небу,
па Кумовој слами, веселој Венери,
траљаво прилазе док срца им зебу…

Заспао је тако везан оковима,
ко зна који пут суза опет кану,
испод капака отичу лагано,
све речи што могу да зацеле рану…

Дан се топи као пахуља на длану,
усахле су чежње, младалачке наде,
кренула је душа да се с’ њим опрашта..
Зар и псима може то да се поткраде?

Пред очима магла, смрт је тврдоглава,
хоће га па хоће сигурно и тихо,
а хтео је само искрено да воли,
после мајке није га волео баш нико!?

Дал га Рај сад чека и далека светла,
и бол ће нестати што му не да мира!?
А, топлог окота још увек се сећа,
први пут му срећа наочиглед била!

И баш јасно види облаке прозирне,
на небу су можда неки што га воле…
иза њих су траве бескрајне ливаде,
остао му камен с’ груди негде доле!?

(с) Миладиновић Сандра Мајра