ЕХ ДА БЕШЕ САН
Сањао сам ноћас путеве беле,
Завејане снегом промрзле и неме,
Што чекају да прође колона,
У колони санке и на њима она.
Окићена цвећем ко ливада мајска,
Та колона моли за њу врата рајска,
Ал’ на крају пута чека земља жута,
Прекриће свог госта уместо капута.
Капљу сузе вреле на том месту туге,
И најдражи знају, крај је њене пруге,
Сад у рајском насељу нека нађе мира,
С молитвом у песми Божијих пастира.
Док с ковчегом тешким предају је Богу,
Бачен грумен земље одзвања и јечи,
Куд то за навек нестају нам душе,
Зашто смрт нас иште, а време не лечи.
Зашто нас и даље као децу лажу,
Да време све лечи и данас нам кажу,
Пробудих се ал сан није био,
Ех, да беше среће да сам само снио.
© Драгојло Јовић
(Прочитано: 60 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.288.431 пута)
Pesma je odlicna, ali nazalost, sve vise ljudi odlazi sa ovoga sveta veoma rano, neko mozda i prerano.
Covek u svom zivotu ma koliko dugo zivot trajao, treba da se rukovodi i priseti reci pok. Patrijarha Pavla ,, da kada se covek rodi svi se raduju, a on place, ali treba ziveti tako da kada covek umre svi placu, a on se raduje…