Gde bejaše ljubav, gde smo srećni bili
sad ugarak crni pred večnošću gasne
suzom često kvašen ne gori već cvili
usamljeno tinja u večeri kasne
Još šapće mi vetar kroz grane što vije
da pamti tvoj osmeh i poljupce blage
al’ srce se stidi dok zaborav pije
sećanje na tebe, tvoje oči drage
I senka što lebdi nad nama bez sjaja
u kapima jutra bez slika i boja
tad duša se seti tvojih zagrljaja
jer zna da si negde, al’ ne više moja
Tu na mestu starom gde smo nekad bili
tamo gde smo sebe jedno drugom dali
nek kamen od tuge sad bolno zacvili
nek ugarak mali niko ne zapali.
autor
Jovica N. Ðorđević
20.12.2025g.
(Прочитано: 101 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.309.385 пута)
Ко ова пјесма буди сјећања. Немам ријечи да изразим своје дивљење.
Јао пријатељу све сам побркала хтјела да исправим почетак реченице умјесто Ко да напишем Како и нисам могла да пронађем опцију за исправку онда кликнем случајно на одговор. И не знам што неда више од 7 звјезудица, да знате да сам хтјела све да означим. Не знам да ли Вам остављам могућност за одговор, направила сам праву папзјанију.
Ma ništa ne mari. Bitna je dobra volja. Srdačan pozdrav.
Kao i uvek. Prelepa pesma pesniče.
Zadovoljstvo je da su Tvoje pesme na našem sajtu.
Srećno u Novoj godini, druže….
Hvala poštovani prijatelju. Srećni praznici