ПОФАЛИЋИ – Жељко Перовић

#željkoperovićžes

Одломак из романа у припреми
МЛАДАЛАЧИ ДАНИ

ПОФАЛИЋИ

Када очи храброст пригрле, а тијело се осмјели и крене, кукавичлук од срамоте из тијела као незван гост нестаје!
На брежуљку повиш Сарајева као храбра војска испела се група досељеника. Умјесто логора одлучили да куће граде, мале, топле, али до пута и са великим двориштима. Таква је сиротиња она би уз кућу и пола њиве узела, да се у друштву имањем похвали. Насеље се сваким даном убрзано множило, јутром рађало и као трудна жена ширило. Али, када на видилу звјезде почну треперити, уморни, знојни и блатњави, сигурна корака градитељи су силазили са дрвених скела. Окупљени испред јавне чесме по коју су ријеч размјенили, једни се другим похвалили, савјет од искуснијих затражили и добили. Времена за дуга наклапања није било, требало је са лица и тијека малтер опрати, а сутра јутром у фабрику на посао поранити. Стојећи на чистини ни од чега заклоњени, за час су били змојни осушени. Залуталим вјетром који се незадрживо са околних брда на починак у град спуштао.
– Него, вријеме нам је кућама се разилазити, баш смо се добро испричали. Идем до чесме да се умијем и прљавштину са образа скинем, рече горштак уз гласан смјех, који се као непозван гост увукао у оближње куче, будећи већ упола уснулу дјецу. Потом живахно искоћи у страну, удари се петом у стражњицу и крену дуж дрвених шупа корацима отетим од умора, све до задњих у низу плаво обојени врата. На трен се осврну и заједно са својом сјеном изгуби у полутмини шкрте расвјете, која се стидна са оближњих прозора извлачила. Иза се налазило војнички шатор, заклонито мјесто од вјетра и радозналих погледа случајних пролазника. Са јужне стране неко је у даске заукуцао дугачке ексере, на које су градитељи прије одласка на чесму редали своје упрљано рубље. Испод у земљи жутој иловачи биле су укопане старе полупане цигле, испред којих су скидане запрљане цокуле. Све је било уредно и чисто, затворено старим најлонским столњаком који је некад кухињу красио, а сад је вјетру на више мјеста прицвршћен пркосино се отимао.
Са подигнутим рукама остали су прилазили и са себе скидали бијеле вунене џемпере и подкошуље на више мјеста покидане, а понеко и капу са главе. До пола разголичени и у групи збијени чекали су да се неко први осмјели и крене према зубатој чесми. Стидљиво испод ока гледали су према босоногом људескари, који се на корак два испред њих зауставио. А он кошчат жилавко као кип стоји и погледом даљинама лута. Висок, широких рамена и маљавих прса, осврну се и све их оштрим погледом одмјери и одлучно крену према капљавој чесми. На тренутак застаде и подиже главу, а поглед усмјерио високо према небу, прекрсти и Богу помоли. Стигавши до чесме састави дланове и пљусну хладну воду по лицу и широким прсима. Од ледене воде и хладнога вјетра поскочи са једне на другу ногу, као да се игром вјетру инатио, а устима пуним воде мумљањем леденој се води ругао. А потом састави дланове и гурну их поново испод чесме.
– Ојхааа, шта сте се препали? Вода не уједа, а ни зубе нема хуу хуу!

Aprilsko jutro

 

Aprilsko jutro miluje nebo
sivim oblacima posuto
umivene ulice bude se iz sna
spremne za novi put…

…aprilsko jutro
cvrkut ptica u granama
raskošne krošnje drveta pod prozorom
miris svježeg hljeba
odnekud dolutao pas…

…aprilsko jutro
izmješane grimase još pospanih lica
“komšija, kako ste”
namješten osmjeh ljubaznog trgovca…

…aprilsko jutro
na crkvi svetog Nikole otkucava sat
škripi kapija kuće na uglu
iz sna se budi grad…

…aprilsko jutro
u daljini vozovi žure
taksista staje pred brojem devedeset tri
ulična svjetla se gase
dan polako vri…

…aprilsko jutro…
oči boje jeseni
i zalutala kap kiše
na obrazu stranca…
…prolaze…

Daj mi noći…;Jovana Živković

Daj mi noći…

Daj da pogledam u nebo
Kad na tvoje rame glavu stavim,
Daj da pogledam u zvezdu
i čitavo sazvežđe od nas napravim,
Daj da komad neba nas prožme,
Da kad gore pogledam,
Da u mislima me oblak obuzme,
Daj da Orion večeras samo za nas sija,
Daj da ova noć bude od sviju najmilija,
Daj da osetim da si potpuno meni predan,
Da obgrljen strašću me u ljubavi pronadješ,
Pa da me kao u fioku svojih stvari metneš,
Da zagorčaš ovaj život medan,
Daj da se iz grudi još uzdah ovaj otme,
Da obasja mi put,
Da vidim dal ulice su ka njemu strme,
Pa da me zaključaš i ne daš mi da mislim,
U tu istu fioku, da se ne predomislim,
Da ne posrnem pameti ludoj,
Da nema mesta za mislioca što prepreči srca,
Da nema mesta za prsten zlatni što njoj na ruku metnu,
Da se pojavi pred mene čarobnjak plavi,
Pa da se i nama putevi sretnu,
Da bude kao i u snu tako i na javi,

Daj da se ljubav oslobodi od vatre,
Daj da plameni njeni ipak večno traju!

Jovana Živković

ЗВУК ФРУЛЕ – Даница Рајковић  


ЗВУК ФРУЛЕ   


Сваки сусрет са тобом
Враћа ме на детињство наше  
На најлепше село    
Пастир са шајкачом на глави
Фрулом у руци у црном сукненом оделу

Сећам се оног дана
Шапатом си сплаварио у мојој коси
Певушио си ми песме наше
Када смо школице играли боси

Латице маслачка 
Ветар је винуо у висине
Правио си ми ватромет
И када сунце пусти зраке своје
ватромет засија у свим бојама

Оставио си ми цвет руже
За сећање на младог пастира
На наше детињство
На дивног човека
И звук фруле кад засвира

Настави са читањем “ЗВУК ФРУЛЕ – Даница Рајковић  “

КРУГ

Стубови соли нас двоје, а време је окамењено
У разбијеном огледалу, живота више нема
Помене туге и немира предемо на вретено,
у пешчаном сату круне се зрна успомена

Као маслачка цвати ветар нас развејао,
ко да смо клице звезда на небеској њиви,
светим душама нашим у лице насмејао,
а зна да без љубави не може да се живи

Претворио сам чежњу у молитву тишине
Осаме моје, драга, очи су испоснице
Нанизах бисер росу на нити паучине,
док суза прећутана клизи низ трепавице

Караван нежних речи са усана ми креће,
пут шкољке уха то гласнике пратим
Свилом твоје коже на прстима среће,
игром светла и сенки, умем ли да се вратим?

Ево ме на почетку, пред вратима твог срца
на сва питања моја ту стоје одговори
Ја друкчије не умем, већ пољупцима куцам
и шапућем ти смерно: Отвори драга, отвори!

Iznutra bdim

U drugim gradovima se iznova srećemo.

Moraju biti stari i sa kamenim zidinama.

Moraju biti mediteranski ili

mogu biti bilo koji…

Može to biti Karkason a mi katari, svejedno.

Samo da smo zajedno, samo da smo svoji.

Tako najlakše uplovimo u vremena

koja su na nama ostavila trag.

Nakon prolaska svih, epoha ovih

predamnom kloneš tako što me na grudi sviješ,

od želje tela i vrele krvi

od toga, koliko sam ti drag.

Ja svoju strast za večnim životom u potaji skrivam.

Sretnem te miran, miran sa tobom uvek bivam.

Dok miris tvoj u grlu osećam

drhti u meni strepnja da se ne izgubim mada,

svaki trenutak naš u tišini, samo to i predosećam.

Posmatram,

Damaklov mač što se nad našim glavama vije

dok iznutra, ja za nas bdim.

Oduvek, kroz vekove nas udvoje osmatram

i uviđam, da me niko do sad tako voleo nije

nije, kao Ti.

OGANJ 1813

Pade Biograd propade ustanak
pređoše Savu i Dunav Knezovi Srpski
i Karađorđije,
ali još šančeve gazi Srpski opanak
Srpska puška udara
i turke bije.
Barjaktari grme uz barjake
gusle gude
kod Deligrada ginu Srpske
vojvode,
boj za bojem sevaju topovi
ko vukovi se bore
Srpski sinovi.
Ni ptica u to vreme
ne leti,
vatra guta a dolazi zulumćar paša
da se sveti.
Drže linije na jatagan skaču
ustanici,
jurišaju na topove bore se
kao junaci.
Ne daj proto barjak Miloš viče
Lazar Mutap sa deligrada
topovima tuče,
Arsenije Loma kazuje posle nas
nema Srbije,
samo kolac i jatagan,dolazi turban
nejač da pobije.
Sevaju puške sasblje seku
smrt na svakom žbunu,
ginu Srbi ali ginu i Turci
neće u Srbiju a da ne plate
cenu.
Utihnula na Deligradu puška
izgorela Topola i Srpska sela
suze i lelek odjekuju kroz zulum
vatre ispod Rudnika
Krv teče širom Srbije
delije u bojevima
izginuše,
ide sila Skopljak Paše
da robi i seče
glave naše.

Библиотека „Милутин Бојић“ расписала конкурс за Награду „Милутин Бојић“ за 2021. годину за младе песнике.

Библиотека „Милутин Бојић“ расписала је конкурс за Награду „Милутин Бојић“ за 2021. годину за младе песнике.

Право учешћа на конкурсу имају млади песници до 35 година, а победнику ће као награда бити уручена повеља и одштампана књига песама у издању библиотеке.

Пропозиције:

А) Песници достављају циклус од најмање 10, а највише 30 песама.

*Због ситуације везане за КОРОНА ВИРУС COVID -19 примамо само радове послате електронском поштом.

Б) Радове потписати шифром. Решење шифре, као и циклус песама, послати на имејл konkurs@milutinbojic.org.rs с назнаком „За песнички конкурс“.

В) Учесницима конкурса се не плаћа ауторско право, а радови се не враћају.

Конкурс је отворен од 15. марта до 30. априла 2021. године.

Настави са читањем “Библиотека „Милутин Бојић“ расписала конкурс за Награду „Милутин Бојић“ за 2021. годину за младе песнике.”

Pismo V

                                         Pisma u stihu i u boci  2019.

dok vetar sve njiše
glasovi dece daleko
u teškoj noći kad kiše
pronose vesti da umro je neko

tad se moje srce budi
samo jednom iz ružnog sna
ne verujući da će ljudi
biti tako puni pakosti i zla

dok more ždere svaki žal
gladno i silno kao neman
gazim kroz svoj usud i kal
jer sve što imam je da nemam

po poslednji put je sat
otkucao moj čemer tvrdi
kao štura kap kad pada za vrat
i pesnikova reč da ljubav nagrdi

ostajem bez glave, jer noć
ponovo donosi bolesne kiše
i valjalo bi konačno poć
u neku novu sreću da me ne bude više

ВУК САМОТЊАК – Душан Комазец

Овде је тама густа и влада целе зиме
дрвећем накит сјајни у пламу ледног неба,
које парају звуци оног чије се име
помиње само кад им живорођено треба.

Завија, нагло руди свитање судњег дана
јагњету којем бдење нуди завесу снова.
Тихну блејање жртве, канула суза рана
пастиру разбуђеном и за њом одмах нова.

Немила хајка креће док ветар оштри брије
по брђу суром којим тај усамљеник хара,
а он убог и гладан трагове би да скрије
док врлет стења оштрог ломна му бедра пара.

Кидишу одрођена браћа са свију страна
и крв би испод грла предаку чије моћи
никад спознати неће, јер препун љутих рана
нестаје као сенка с последњим дахом ноћи.

Пролеће стигло рујно. Јагње и вучјак сами
недалеко од стада у игри пуној жара,
нестају у шумарку где пас га верни мами
понет исконским зовом који му душом хара.

Из жбуња у близини као фурија нека,
самотњак у налету с трагом видљивих рана
за грло њега хвата. Заблиста нема река
крви, зажуборене као руђење дана.

Лелек и туга свуда, јер „ верни” чувар мину
и опет хајка креће према далеком брегу,
за крволоком који разбуђује тишину.
Вечита тајна оста, место на ком се легу.

И сада, с првим дахом чудесне горске зиме
завија и крв леди у пламу снежног неба
потоњим својим, који узеше туђе име
ради малене избе и коре тврдог хлеба.